Čekaj me i ja ću sigurno doći

Toga dana sam mislila da ću pući. Idite kući i izmaknite se od svega ovoga, gledala me je sa saosećajnošću lekarka, koju nisam poznavala. Shvatite, to je tako. Ćutala sam, a onda sam ušla u sobu sa suzama, koje nisu mogle da se kontrolišu. Ona me gledala sa radošću nemoćnog deteta, kojem si sigurnost i poslednja nada. Molim te, nemoj da plačeš, samo ti nemoj da plačeš.

I obećah joj da neću.

Hoćemo li da gledamo drveće i nebo, rekoh sa poslednjim atomima snage.

Sve je olistalo i ptice pevaju.

Maj je i napolju je toplo. Odbila je nevoljno i rekla, samo budi tu. Naslonila je glavu i sedeći oslonjena na mene zaspala od umora i straha.

Ja sam njena mala sestra, neko ko će oterati smrt dok ona spava.

Bože, zašto? Pa ona nije mrava zgazila? Sve nas je ljubila i čuvala kao majka, iako je bila neznatno starija od nas. Taj dan odlazim jedva se vukući. U travi su cvetale bele rade. Slikala sam ih za nju. Suze nisu prestajale.

U autobusu mi svi ponudiše da sednem.

Jedan gospodin mi je ponudio maramicu. A ja sam se opraštala sa delom sebe.

Sutradan su me zvali.

Teško diše.

Dotrčala sam kao bez duše.

Zvala sam je.

Nije mi odgovarala.

Samo jedna suza mi je rekla da me napušta.

Sklopila sam joj oči, poljubila čelo i šapnula.

Čekaj me, doći ću samo da nam deca odrastu!

Nada Karadžić

Pročitajte još