Кad ne budem ljubila - Lela Marкović

Кad  ne  budem  ljubila

Poklanjam se, sa pozornice siđoh

za život jedan bilo je dosta,

praštam suze, čekanje i snove,

iza svake varke jedna nada osta

Silazim polako, ne  zadrhta stopa

poslednji su koraci jaki kao stena,

gledam ispred sebe, pogled  skitac  nije

ko nekad vremena za traganje nema!

Posejah jasmin, ruzmarin i nanu

da mirišu nekom, leče ga i hrane...

kad ne budem ljubila znaću da nisam

sejući trajanje protraćila dane.

Poklonih se publici koju činim ja

ona koja plače i sa mnom se smeje

kojoj račun polažem kad kulise padnu

zbunjenoj kojoj uvek jasno sve je…

Uloge su razne koje život sprema

kažnjava, uči, iskustvima dari

kad značenje tražim on mi staze tvori

kad slepa niz ambis, za mene ne mari!

Кačim ogledala, iznutra i spolja

okasneli račun za sanjive želje,

raspleteni redak u tkanju sudbine

nit srme u mraku ispustiše prelje.

Poklanjam se na bis, život ipak to je

kleknuti još jednom pred ranjene sne

i sići sa bine onda kad je vreme

ranije od posle, kasnije od pre…

Lela Marкović