Agnus dei
Ako ikada raščešljaš magli pramenove kose,
razotkrićeš tajnu mog setnog pogleda,
okićenog đinđuvama mojih uzaludnih pokušaja
da moje ,,J“ ne dobije ,,A“ u svom postojanju.
Ne, to nikada ne treba da se desi.
Mojim telom cirkuliše sigurna vojska
vukući sa sobom neke razlupane topuze
i par srebrenjaka od prethodne izdaje.
Ne možeš ti sa njima.
To je kolekcija ludaka
kovanih nesrećama predaka
od groteske do samoubice.
To je debakl.
Ja sebe spoznajem
po količini uzdaha
utisnutih u eroziju mojih snova.
Hodnici moje svesti
žive svoju naježenu misao.
Nisu tvoje reči kupile moje misli.
To je invazija tvoje tišine
kročila u raspukle škrinje moje duše.
Ja istupam kao Ahil
krijući svoju ranjivost.
Možda su ljudi krivi
za svoje usplahirene odraze
u sudbinama noći i dana.
Nose oni neke modre
i maglovite prsluke
da prikriju svoje
epikurejske olupine
tuđim modricama.
To su isprljane duše drugih boja i oblika lica.
Cepaju svoje krvavo stanište
da bi izborili svoj grumen zemlje
za označena grobna dvorišta.
Jelena Stanojević