Bolero - V. T. Mikanović

Bolero

U noći slušam

I laki drhtaj raste, cveta

Kao šušanj u bašti pod snegom

Gde spavaju ruže zaleđenih slatkih mirisa

Uz podzemno vrenje ljubičastih bokora

Koje će zabrujati u plavom tonu stidno

Uz prvo buđenje strasti neba i zemlje

Granulim u poljupcu proleća

A ja te neću čuti čak ni u slutnji

Jer, ridaće naše stare boli

I smejaće se nove sreće

Tamo gde nema nas

I gde ne postoje

Sećanja…

Bolero

Peva u vatri!

Čuješ li, srce srca mog,

kako beli orao žudi visinama

kraj nebesnog gnezda,

gde orlušica čuva gledajući milo u svog saputnika

što na snažnim krilima za oboje snatri i voli

kako samo kralj oblaka i svakog vazdušastog koraka anđela

voleti ume…?!

Tiho blista srebro januarske noći

ispod kružnih prstenova uličnih svetiljki

i svaki od njih opija sokom mednih kajsija muk samoće.

A na mojim usnama rubinska kap vina

izdajnički kipi u dozivanju dodira slasti i zrelo rudi,

Kao voće!

Bolero

I ti i ja

Brišemo prošlosti

Izgarajući u sadašnjosti srodni

Kao jednojajčani blizanci,

kao dve trešnje na istoj peteljci

u prozračju listića skriveni nežnom bludi

i naivno uporni u neodustajanju obitavanja kože

 pod kožom u svim treperenjima roja obesnih čula,

mi, dva anđela posrnula.

Dve kapi kiše, dve pahulje,

dve zrake Sunca,

dva lica i naličja Meseca…!

O, da!

Mi smo kao ova muzika u noći

sa ogromnim rasponom skarletnih milovanja

 uz promuklo raspukla šaputanja;

mi lakonogim koracima idemo arenom

posutom Majskim ružama dok masa urla i navija

okrećući prste za i protiv života

u nama koji prelivamo jedno u drugo

odavno sraslim sudbinama ogrezlim u večnoj gladi nerastajanja;

mi...

Zaboravljamo se i ljubimo od suza slanim usnama…

P. S.

U nama je više od ljubavi, a ovaj huk bezlične mase

Ne čuje i ne vidi

Biće jedno…

Zagrli me plavim rukama svoje duše, jedini, dok slušamo

Bolero...

V. T. Mikanović