Buđenje
Posle sna, dugo ne otvaram kapke,
Da ne bih gledao sunovrat jutra u Prazno
I senke nastale bez svetla i vlasnika,
Što me sažaljivo gledaju i smeše se ljubazno,
Kad ujutro vrisnem, kao na rođenju.
Taj prvi udah novog sveta sklepanog na brzinu,
Od plesnjivih ostataka starog, par nada i čežnji,
Boleće svakoga dana, dok se ne obučem u borovinu,
Što raste na brdima voljene Zemlje; tako zaspim
I probudim se obasjan svetlošću Očevog osmeha
Jednom zauvek, na mestu koje mi je pripremljeno,
A zove se Sveljubav , Svemir i Sveuteha.
Tu ću se susresti i sa sobom, nežan i blag,
Oprostiti sve što sam sebi uradio; i tako umiven
Zasijati na letnjem nebu, pre punoće vremena
I sačekati da kao tajna budem otkriven
Onima koji stanuju u meni.
Nebojša D. Stević
____________
Foto: Free NET
