Kolimsko nebo
Ukočene, oči uprte u kolimsko nebo
od Svevišnjeg traže spas.
U tebi je nada Gospode,
tebi se molim,
u tebi je uteha.
Slab predajem se ovom (ne)svetu
i padam,
nemoćan izdišem bez suza pun jada.
Uzvikujem gromko kroz bespuća ledna:
Bože, žedan sam – napoj me.
Bože, gladan sam – nahrani me.
Bože, hladno mi je – ugrej me.
Jer, ovaj svet
stremi da me napravi slugom.
Porobljava i uzima moj
blagosloveni mir.
Daje sve nepotrebno,
a uzima najpotrebnije.
Pitam se, čemu taj strašni sud,
sudbine hir,
zar ja da budem nečastive sile
izabranik?
Moje reči jake i blage, tihe i glasne
odbijaju su se od kolimsko modro nebo.
Pustile su vapaj i niko ih ne začu,
napajaju usta sa tog smrtnog vrela:
neme iz sveg glasa u dubokoj noći plaču.
U tom trenutku otvaranja duše
nosim tugu i bol sa sobom,
i taj jecaj što iz mene vrišti,
vrišti, jer smrt tu je,
a gde je smrt tu je mrak,
tu je hladnoća,
tu je jecaj i minuo zrak.
Tu duša pati, a telo umire.
Smrt sam dobro upoznao
u hladnoj tišini
večno snežnih sibirskih ledenih gora.
Bio sam zatvorenik mnogo,
mnogo puta,
u hladnim odajama kolimskog dvora.
I dok noć me
zasipa beličastim sjajem,
i dok me dotiče njena bela ruka,
pred gordim rečima posrćem i klecam.
Osećam svakog časa život dajem
i predajem bez daha mučnini jauka.
LJudi oko mene su zapomagali, ginuli.
U očima sam im video,
gasi se svetlo ovog sveta.
Sećam se svakog pucnja i hladnog
čelika.
U očima sam video da umiru,
ono saznanje
kad smrt pruža ruku,
a želja za životom je velika.
Želeo sam i ja da umrem s njima.
Vrištao sam očajno iznemoglim
glasom
i tešio raspuklo srce
u tužnim časima,
dok glad kroz krv struji
crnim talasom.
A noć bela steže telo i mrvi ga.
Mrzim te ledene noći
i njene crne sene
što smrt nose u golim rukama.
Mrzim njene blede visine
i bezglasno strujanje mesečine.
U samotno zimsko veče
Bog reče:
– Ti umreti nećeš.
Posle mnogo godina snužden koračam
prema domu svome.
I plačem, i pevam:
u želji da sahranim godine ropstva,
u svom domu spokojno da snevam.
Imao sam porodicu, otaljavô život,
jer niko nije razumeo mene;
taj crni moj svet je sa mnom
gde god noga da mi krene.
Da l´ sam bio dobar ili zao?
Od tog pitanja oporavio se
nikada nisam.
Zbog čega, zbog koga?
Za šta sam logorovao?
Na Kolimi izgubio sam čast,
a našao samo sramotu.
Sva moja tuga i sav moj smisao života −
nestao je.
Od tada i nadalje samo se mučim.
Moj život nema nikakav smisao.
Tražm izlaz.
Zorica Baburski
