Ne potcenjuj pesmu

Ne potcenjuj pesmu

Možda se desi da te shvatim

Da li je to put da ti u stih svratim

il,ček polako i redom

Prvo da ti skrenem pažnju

probudim znatiželju

pročitaš

poželiš još jednom

onako polako

oči se počnu širiti

zaboraviš umereno disati

ruka se uznemiri

na predeo srca prisloni

otkopčaš prvo dugme

odmah ispod jagodice

ožedniš

zaboraviš koliko je sati

planove za taj dan

svugde okasniš

Vreme za tebe izgubilo smisao

Nešto te bridi,golica

vrpoljiš se a to nema smisla

Otkud smisao

to je samo jedna neafirmisana....

pesmica

klizi

niz zenice u nozdrve svrati

pa ih raširi

osuši usta,pucaju nepca

kroz stisnutu jagodicu

procuri kao reka

nabije ti neku navalu topline

u predeo srca

gde kažu da stanuje ljubav i duša

......

pa se spušta kroz uznemireni želudac

gde se nervi koprcaju

te im dodje lepa muka

.....

pa u stomak

da razbudi leptiriće

što već odavno misliš

da su ludi oni ljudi

koji kažu da ih ima

.....

pesma kao alpinista

u povratku

zabije se kao cepin

u prepone uzavrele

topi ih dok ne procure

niz butine kao planinski potok sjure

uzburkane emocije

.....

izgubiš tlo pod nogama

......

legneš

staviš pesmu na grudi

pa letiš,letiš

do mojih misli

do grudi

da mi u srce i dušu proviriš

...

Hteo bi da shvatiš

da se smiriš

da budeš u pravu

za taj neafirmisani blebetaj

.....

Kasno !

Pesma se kao bujica

sručila u sva tvoja čula

sve ti nadražila

sujetu ti razdražila

.....

Kasno!

......

Progutao si mamac

Moja te pesma obljubila!

..........

Ona sada živi

tu gde je ti držiš

tik do srca

uznemirenih čula

svratila da je upoznaš

da je shvatiš

primetiš

uvažiš

.....

ti je zagrlio

stisnuo

pa je više nikome ne daš

.......

Ne mogu da te shvatim

To je samo pesmica

koja je svratila

da joj se narugaš

i nadmeno odbaciš .

Možda se desi

da ti shvatiš

u mojoj pesmi živiš

u njoj ćeš trajati !

Marija Najthefer Popov