(Iz zbirke Mesečeve oči)
VREME KOSIDBE
Kosaču,
zašto moj vrt nisi pokosio?
Zašto moju livadu,
moja polja gorkog maslačka
uvek zaboraviš?
Zašto ostavljaš
cveće koje je odavno svelo
i više ne miriše?
Zamahni kosom
ne čuvaj trnovito žbunje
ni zmije u mojim očima.
Sazrelo je sve
na mojoj utrini i sve prošlo,
ne štedi ni korov
ni one najplemenitije trave.
Vreme je kosidbe –
spreman sam.
VISOKOLETAČI
Šta ti vredi
da dohvatiš nebesa
ako ne stojiš
na zemlji čvrsto s obe noge
šta vredi
da u naručje uzmeš
sva čudesa
kad su na nejaka ti pleća obukli
smešne teške toge
a ti –
uzdignutog čela
još si nesvestan svog udesa
lutaš i posrćeš
kroz hodnike duše sopstvene
sve tražeći
onog drugog sebe
tražiš eho krvi
(ali ne iz svoje krhke vene)
znaš – nisi prvi
što pred tuđom vatrom zebe
sve dok te ne smrvi
jer ti –
uzdignutog čela
nisi svestan pada s vrha stene
KAD MESEC PADNE
U mirnoj luci,
na mirnoj vodi, usidrena lađa drema.
Tek vetrić pirne
da u krošnji topole
zamiriše dan.
Ni glasa,
ni slutnje da u tom času
negde nekog nema,
a morao bi biti
da sluša tišinu kad reka tone u san.
Kad mesec padne
sa suvih grana
i sjajem zaiskri mrtvom vodom,
reka kao da prebledi,
kao da uzvodno poteče sećanju
koje će proći.
Vrbe zaplaču i grane češljaju
nepostojanjem,
prividnom slobodom,
i obala je pusta,
bez stopa u pesku,
a na lađu bi morao neko doći.
KUĆA MRAKA
Budiš se
nad svodom tišine
zaboravljenog sna
sam
u kući mraka
prognan iz svake
suštine
usahli bunar bez dna
u životu potrošenom još
pre uranka
Mirisa tamnjana
i bosioka
ne sećaš se više
ni pečenog hleba na nečijem
dlanu
koje kao da prosi
milost pšenice iz majčinog oka
okupan
toplinom letnje kiše
u koraku dečijem
što svemu znade
da prkosi
A sad se
stidiš rođenog brata
njegovih
ogrubelih šaka
dok svuda ukraj tvog puta
cvetaju kukurek,
lijander
i kukuta
i niko ne otvara
vrata
dok sam si u kući mraka
U SNU NIJE
Ona je sva od očiju
bez usana
grudi
i struka
u njenom ćutanju se kriju
iluzije ljubavi i sna
sve ženske ćudi
i stihom prosuta muka
Ona je sva od stida
gorkog besa
i progutanog vriska
plaši se drugačijeg vida
na svet i nebesa
čak i najnežnijeg stiska
Ona je sva svoja
a u mojim damarima živi
mojim plućima diše
i šeta mojom glavom
i sva je, sva je moja
kad mlad se mesec nakrivi
ili kad ne želi više
da bes podeli sa mnom
(NE)OBIČNE SLIKE
1.
Juče beše dan vreo
od kog se najvrelije srce
ledi
a žabokrečina
na očnoj mreni
života
vid mi razbistrila
danas sam tužno jasan
sebi i tišini
2.
Pomisliš tog dana
najcrnje oblake
nad tvojom od briga teškom
glavom
razbili su najlepši sunčevi zraci
i da si u toj svetlosti video
sreću
a ono – usred dana te mesečina
obasjala lažnim sjajem
3.
Ti si jedina ljubav
s radosnim i tužnim
ulogama
u beskrajnoj predstavi
o ženi
u najobičnijem
priviđenju radosti
i moja zabluda
života i umiranja
u pogledima
ONOM KO UME
daj mi to srce golo
i miris hleba na grudima
sve što se životu može
i sme dati
ono što nevidno je svim ljudima
već onom ko ume da pati
čak i kad se sve kockice slože
uzmi svako zrno žita
sazrelo u mojim umornim očima
i zamršenim linijama
na dlanu
uzmi, jer šta tu ima da se pita
kad oboje znamo
postojimo sve dok umemo da se damo
*
O jaucima strasti Anđelka Zablaćanskog
Svestrani književnik (pesnik, pripovedač, aforističar, prevodilac poezije sa ruskog, urednik poetskih sajtova i časopisa) Anđelko Zablaćanski, svojom novom, desetom zbirkom pesama, Mesečeve oči, prvonagrađenim rukopisom na Šestim drinskim književnim susretima, iznova raduje čitalačku publiku koja godinama prati njegov lični umetnički rad, i njegovo kulturno pregalaštvo, preko čuvenih sajtova Poezija vekova i Poezija suštine. Pod geslom U NJIHOVOJ DUŠI I ONI U MOJOJ ONDA I DANAS ponovo se u prvom delu zbirke vraća svojim poetskim uzorima — velikanima srpskog pesništva HH veka.
Ciklus Srpskim pesnicima, otklon od lirskih tema, po kojima je prepoznatljiv, uvodi nas u svet (i duše!) omiljenih mu pesnika, vodeći sa njima (i sa samim sobom, u njihovo ime) poetske razgovore. NJegove lirika je „sva u tradiciji i tradicionalnosti, sa očiglednom činjenicom da su Zablaćanskom veliki pesnički uzori naši klasici“, primećuje i recenzent jedne od prethodnih zbirki, Todor Bjelkić. Šesnaest pesama posvećeno je našim velikim pesnicima (Vladislav Petković Dis, Branko Miljković, Jovan Dučić, Đura Jakšić, NJegoš, Miloš Crnjanski, Laza Kostić...), onima, koji su odredili njegove pesničke koordinate. Među njima je samo jedna pesnikinja — Desanka Maksimović. Izuzet-no poznavanje poezije, i svoju poetsku prefinjenost, bezrečjem skrivena (Stidljiv šapat tvoj — Vojislavu Iliću) mesta na kojima uvodi čitaoca u poznate pesme, pročitane na nov, njegov način, Anđelko Zablaćanski poklanja poetskim sladokuscima. Ne ostavljaj me tu gde za stih se ne gine (Tražim — Desanki Maksimović) poručuje nam lirski subjekat, kao svoj poetsko-životni kredo. Potroših godine bez ijednog dana (Odjeci — Vladislavu Petkoviću Disu) Svesno ću nositi vremen-ske okove. Kad s reči se skinu poslednje odore (Odjeci). Ističemo i nekoliko odličnih soneta: Branku Miljkoviću, Aleksi Šantiću, Stevanu Raičkoviću, Ivanu V. Laliću, kao i pesmu Između dva božanstva, (Jovanu Dučiću). U vezanom stihu, nejednakog metra (Niko me nema — posvećeno Milošu Crnjanskom), ili u slobodnom stihu (Reči — Vasku Popi, Smeh bola — Dušanu Vasiljevu), svejedno, sveže, raspevano, i u duhu njihove poetike, prelomljeno kroz lirsku prizmu Anđelka Zablaćanskog. Ponegde i satiričan, u ime Đure Jakšića, pesnik poručuje:Čim namignu kleknem pred Evropom, molim tu maćehu ko svako pas-torče (Nisam stena).
SUŠTINA i POETIKA, dve su odrednice između kojih se kreće višedecenijski poetski put (nedovoljno) nagrađenog pes-nika Anđelka Zablaćanskog, okosnica su i ove najnovije zbirke, Mesečeve oči. Suština (poetike!) u samom Pesniku, ili Poezija suštine — sasvim svejedno, kao sreća, život i lepota — same po sebi. Drugi ciklus, Doticanje suštine, pod geslom AKO SE USUDIM NIKAD VIŠE NEĆU BITI ISTI, bavi se različitim temama, precima, ljubavlju prema Domovini, dilemama i unutrašnjim sveto(vi)m(a) pesnika. Široka lepeza, prevashodno rimovanog, i ponekad slobodnog stiha. Potka, koja se stalno provlači, kroz tkanje poezije, je smisao, suština svega/sveta, kad sve se u duši slomi s krikom u komadiće (Na razlivu života). Ističemo pesmu Srbijo majko, koja se bavi srpskim usudima i ranama, jer i njega, kao mnoge velike rodoljube i pesnike, kao i Aleksu Šantića, sve rane njegovog roda bole. Česti motivi Anđelka Zablaćanskog su sama poezija, odnos pesnika i sveta, odnos prema stvaralačkom činu, ali i bol, tišina, snoviđenja, nesan, noć, kada je jad težak ko klada (Gluvo doba). Pusti da slušam ti-šinu ovog u meni bezdna vapi poeta u pesmi U duši skrivene slike.
Treći ciklus čine Susreti, pod geslom KORACI STAZAMA SNA I JAVE. Susreti sa ženom. Susreti sa samim sobom. Susreti/suočenja sa životom... Susreti, kada se sretnu jutro i suton , tvoj pogled sav od plaveti zore, i moj krvav od nesanice (Jutro i suton). Posebno bismo izdvojili pesme Ako, Životni put, Junski sonet (pleni svojim optimizmom, i nežnošću, koji nedovoljno često prosijavaju ovom zbirkom) kao i prvonagrađenu pesmu Nostalgija, na knji—ževnom konkursu Slapovi Vučjanke, Vučje, 2022.
Četvrti i poslednji ciklus u ovoj zbirci je Poezija s likom žene, pod geslom DOK KLEČIM PRED TVOJIM ĆUTANJEM. To je poetika na koju nas je navikao Anđelko Zablaćanski — lirska, ljubavna, obojena erotskim zanosima sna i jave, čežnjama, sva putena, i sva napupela, nategnuta na doboš očekivanja i strasti. Ona žudi da se objavi, da jekne, da zazvoni, da se ovaploti — kao kod retko kog pesnika, otkriveno i viknuto, svetu u lice. Nikada preko granice dobrog ukusa, uvek do same crte, to je poezija koja provocira čitaoca, uvlači ga u svet čulnih dodira, i podstiče da se domaštaju stihovi pesnika... Ovim ciklusom Anđelko Zablaćanski ostaje dosledan sebi i svojoj poetici, putu koji je zacrtao i nacrtao na našoj savremenoj poetskoj mapi. Završili bismo lirskom vinjetom (po kojima je A. Z. Takođe postao prepoznatljiv u jednoj od prethodnih zbirki, Mali noćni stihovi), poželevši zbirci dug život i ljubav u srcima čitalaca, koji godinama prate i vole poeziju ovog pesnika.
POČETAK LETA
Najkraća noć troši svoje
minute, sate
i mesec tek nekog
s divljenjem gleda
zna, samo jedne oči mogu da
mi vrate
isti davni sjaj u život
pun nereda
Jasna Milenović
pesnikinja
*
Anđelko Zablaćanski rođen je 4. decembra 1959. godine u Glušcima kod Bogatića. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladost.
Objavio je zbirke pesama: Ram za slike iz snova (1992), Igra senki (2004), Ptica na prozoru (2007), San napukle jave (2009), Raskršća nesanice (2011), Pijano praskozorje (2014), Mali noćni stihovi (2019), Noći vučjeg zova (2020), Pero, metafore tinta — izabrane pesme (2021); zbirku aforizama Palacanje (2006); zbirku prevoda ruske poezije Od Puškina do Kapustina (2019); knjigu proze i satirične poezije Iza linije (2020) i dvojezično srpsko—englesku knjigu poezije (prevod Dajana Lazarević) Koraci od sna/Steps from a dream (2022).
Na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu (2008), u kategoriji kratke priče, dobio je prvu nagradu za priču Vezirove suze.
Na sanktpeterburškom poetskom festivalu Poezija ulice (2014) osvojio je ravnopravno prvo mesto sa još četiri pesnika pesmom Dobročinstvo (Baronu Štiglicu).
Osvojio je prvu nagrada za pesmu Nostalgija na književnom konkursu Slapovi Vučjanke, Vučje, (2022).
Pesme su mu prevedene na ruski jezik i objavljeno u ruskim časopisima, a takođe i na engleski, mađarski, beloruski i bugarski. Aforizmi su mu prevedeni na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma (2010).
Priređivač je dobro prihvaćenih i posećenih internet sajtova svetske i naše poezije. Glavni je urednik časopisa Suština poetike.
Član je Udruženja književnika Srbije.
Živi u Glušcima.