Čemer ljubavi kojim je Kosovo obraslo

Prikaz knjige Radomira Puca Dragićevića - "Zagrlili ugarci dijete" 

Kada  bez sebe ostanemo i obrastemo grobovima. A počnemo misliti kostima i njima se boriti. Postaćemo poezija, ono što se ne može porobiti.

Ona je grudna kost opstanka, naš anđeo čuvar. Bogu odu duše kada nas poseku, streljaju i potruju. Duše se sklone, da se odmore za novu pogibiju. Bog ih umije, obriše im suze i pošalje u stroj.

Duše naše, začešljane i bosiokom zakićene se upute da nađu Kosovo, ma gde ono bilo. I ko po njima svadbovao, dizao šljeme i dičio se dimom i  odžakom. Kosovo je na svakom mestu, ispod neba i sa njegove poleđine. Nije Kosovo samo gde je Prizren i  Gračanica. Bog je Kosovom krstio sve predele koji su obrasli grobovima i usahlinama.

Pesnici su njegove delovođe, koje pamte i pesmom beleže. Razgone zaborav i  trinu, koja bi da zatrpa uspomene. Da nije pesnika utamnitelji bi sve u okove obukli. Pesma se ne da utamničiti, otuda je ovaj pesnik i ova pesmarica važna našem rodu. Po njoj je Radomir Puco  Dragićević mio Bogu i Srpskom rodu. Ovo je njegova četvrta pesmarica, u izdanju udruženja Nekazano, ispisana na kori hleba svetoj artiji od obraza.

„Kuda god me odvedu putevi,

Krv miriše mojega Kosova,

Svaka kap je naša zakletva...“

 Ibru  je i mastionica u našim očnim dupljama, mastilo koje nosimo  u venama i vezu na košulji. Ibar je zapis postojanja, knjiga koja teče nebom. Na njega liče sestrinske kike. I Sitnica je kosa  vezana pupčanom vrpcom onog viteza kojeg je probio bajonat dok je branio božure,  ogrnut majčiom maramacom.

Pevati o Kosovu, znači imati svetlice umesto struna na gudalu, koje probude vid slepom oku guslara. Svi Višnjići su  Srbi koji čitaju ušima reči napisane na jeziku, Te reči su koren naše budućnosti.

„Neka suza dom spaljeni grije

Kad ugarci zagle dijete...“

Pesnik snovidi. On gleda kroz grotlo vremena, kroz buduće muke. Kosovo je nezalečiva rana. Ona nikada neće zaceliti, kada bi se njen ožiljak i pozlatio.

„Oj božure još si na Kosovu

Tu gde strada ime Srbinovo

Iz suza si i krvi izniklo...“

Onaj koji peva o tome nije samo pesnik, on je cvet, zvezda padalica koji se na putu sadašljost zaklela lobanjom sa Čegra uspomenom na Lazara i Miloša, da neće iz Velike Hoče i Orahovca. On nema drugu adresu do onu koja se zove Koseovo i sobu u grobu gde dočekuje položjnika za Božić i ako je položajnik ko zna koji put olistao cvetom zove.

Radomir Puco Dragićević spada u one pesnike, koji pevaju buduću pamtljivost naraštaja sa Kosova, bili oni pod korom zemnje ili na kori hleba.

Njegove pesme su od damara srca, punim nade. Njihov bruj damara i pod čizmom okupatora, pod obućom tuđih mladenaca. Kosovka devojka je samo ona kojoj je majka Srpknja sa ibrikom vina u kojem je vino od grožđa sa čokota srca.

„Nema ništa od Kosova bliže“

Ovaj stih je dovoljan za temelj ne samo ovoj pesmarici, već svakoj koja o Kosovu peva. On je putokaz i zakletva, koja se nosi u nedrima. Radomir to oseća sa tolikim bolom, da on prožima i one koji ovu poeziju čitaju ili slušaju dok guslar venom svojom gudalo vuče. Te su reči! „Iz krvi isklesane“, kako pesnik reče u pesmi „Ti si sunce“. Ako bi ovu pesmaricu prelistavali naizust, sumnjam da bi imali dovoljno suza i škrguta. Otuda moram pomenuti neke stihove, koji ulivaju nadu, da nijedan mrak u našoj istoriji nije bio toliko gust, da ga nije moglo progrejati sunce,

„Preko naših kostiju posadiće trnje

A korevi njegovi proklijati neće

Trnje će uvenut, a umesto njega

Na istome mestu poniknuće cveće“

Tu nadu je pesnik isklesao i kao beleg pobio svuda oko nas, jer Kosovo je sve, ma kako ga neko sklanjao u stranu i drugim imenom nazivao.

Sve ostalo što ovu zbirku pesama čini knjigom, mnogi pesnikovi prijatelji su svojim posvetama i osvrtima opisali.

Ja bih još samo dodao. Ovo je ljubavna pesmarica ispisana bolnom ljubavlju.

Iz nje se jasno vidi koliko je sreća zahtevna. Put ka njoj u ovom pevanju je jeda koji i so suza oprlji.

Iskreno,

Slobodan Ristović

Rogatica, januar 2025.god