Čovek je najveća vrlina Boga - Slobodan Ristović

Džemil Bitići

SAN MORSKIH VALOVA – stihovi

Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika NEKAZANO

Bar, 2024. god.

ČOVEK JE NAJVEĆA VRLINA BOGA

Čovek je najveća vrlina Boga. Iznedren za u nesagledivost. Satkan od dobrote, koja nije ničim natrunjena, ima sve da bi mogao biti ukras svemira. To što se u velikoj meri pretvorio u parlog i zakorovljenost, proističe iz samozadovoljstva. Velika mogućnost uglavnom stvara veliku muku.

Čovek se u neprestanoj moralnoj i metafizičkoj zagušljivosti odvikava od lepote, gubeći potrebu da stvara duševne i duhovne ukrase, kojima će ljudsko postojanje činiti lekovitijim i otpornijim na pomenutu zagušljivost i zagađenost.

Ne mora se biti poseban vizionar, humanista i dobrotvor u liku i delu koje uzimamo za to potkrepljenje. Dovoljno je biti Čovek. Jedan takav Čovek sa imenom Džemil Bitići u svojoj skromnoj pesmarici "SAN MORSKIH VALOVA", govori, da ne kažem peva, o medaljonima lepote.

On je „doušnik“ naših damara. Onaj koji nam krišom vraća i dotura slatke „biskvite“ postojanja. Bez tih varnica u duhu, zgasnuli bismo. Izbledela bi nam imena na umrlicama.

"SAN MORSKIH VALOVA", u kojoj Bitići iznosi zapise iz samoće, gde je gnezdo i leglo svake iskrenosti, nije pesmarica sa namerom da dosegne neke naročite književno-poetske domete. Ona je u tom smislu skromna, ali je velika u istini koja nije tražila ukrašavanje. Istina se ne može ulepšavati, kao što se med ne može zasladiti šećerom.

Bitići je dokazan pesnik i prozni pisac, a afirmisan kao ličnost i stručnjak. Ovom knjigom, u izdanju Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umetnika NEKAZANO iz Bara, objavljene ove godine, doneo je intimne zapise raznolike životne ljubavi, u mnogo čemu vezane za more i grad Bar.

Da napomenem, ove mudrosti, obučene u stih, treba čitati povremeno. Na taj način ćemo moći i sebe u mnogo čemu pojasniti. Bitići, kao vrsan intelektualac, na fin i neupadljiv način plasira filozofiju trenutka u svakome od nas. Oni koji su o njegovom plodnom stvaralaštvu pisali sa više kritičkog osvrtanja, imaju priliku da se ovoga puta bave suštinom. Ona se može smatrati i skupom ceduljica, što mislim i da je iz toga i proistekla. Onim ceduljama koje se nose u novčaniku i džepovima, a kada ispadnu, nađe ih neko ko može reći: „Ovo je moje.“

Tako sam i ja doživeo reči iz Bitićijevih cedulja, složenih među korice. To su slike u ramu svakoga ko ovo bude čitao kao impresiju.

Iskreno, 

Slobodan Ristović 

Rogatica, septembar 2024. god.