Čuvar jezika - Dragan Veličković

Šaka reči o pesmarici “NA HLEBU I VODI”, Dragana Veličkovića

      Jezik, to je pamtljiva smonica svakoga naroda. Njegova krštenica, beleg u nebu i međ´ ljudima. Kada umre jedna reč, sav je taj narod ne može ožaliti. Jezik je stvorio narod, a na narodu je da ga čuva, radi samoga sebe i svog opstanka. Ako je sebičnost i u čemu opravdana i poželjna, onda je u čuvanju pomenutog. Reč je najveća kosmička građevina, koju je Bog dao čoveku. A, taj čovek je pesnik. On ne čuva bilo koju reč, već one od zrnevlja žita, soli, pčelinjih i majčinih suza. Svaka je reč umivena zebnjom. Zbog nje je Hristos razapet. Bez toga, ni nas ne bi bilo. Ostali bi mutavo nerođeni.

Evo, susrećemo se sa pesnikom, Draganom Velič-kovićem, čuvarom jezika. NJegova pesma je ceđ rodnih slova, živa ikra Srpska. Obeležen je pesmom kao reka izvorom. Korito je kojim putuje pomenuta mlađ. Bolna su njegova radovanja. Dar od Boga je, što i majčinska slutnja. Otuda On u prvi stih i stavlja ´´Svako jutro neko pesmom oplakuje moja polja´´. Ta polja su platno na kojem se trukuje ljudsko postojanje. Bez toga bi badava dokazivali prošlost. Ni sam bog nam ne bi bio svedok, jer smo se odrekli najvećeg nam poklonjenog dara.

      Draganova nova pesmarica NA HLEBU I VODI, navodi na pomisao monaškog ponašanja. A, i šta je pesnik do monah pred sobom. Da to nije, kako bi istrpeo i podneo sve ono, što o pesniku misle da jeste. Nema većih i važnijih pesnika od onih, koji su živi krajputaši u jeziku, smerni po svemu i u svemu, a veliki u podnebesju kojim su se natkrili, da bi sklonili svoj jezik i narod u njemu. To je njegov posao, zavet, zakletva u krvnim alkama, rauškama, ćerpiču, prošću, kikama, česnici, šljivi, smrti i vaskrsu. Ovo je doba, koje su uhvatili u gvožđa, u procep neukih i ojedenih. Jezik se našao na kocu. Da mu nije Dragana i njemu bliznih, vrane bi mu oči iskljuvale, a lisice isnurale jezik. Ostao bi bez usta. Reč je usta razrezala, da bi izgovorila: bog, leb, kum, sin, vinograd, korito. Ko bi nas ljubio bez us-ta, da nije bilo reči. Kako bi majke nosile ustima mlađ dece, da nemaju usta. Zbog toga je Veličković, onaj, pred kojim se treba nakloniti, skinuti kapa, i darivati mu jabuka. Ima i njegova poezija napuklih crepljika. I prozora koju ojeda žižak, ali to ima svaka knjiga. Nema zdrave jabuke, ako u njoj nema crva.

     Zamislite se dok budete ovu pesmaricu čitali. Nije moje da joj na vedlo iznosim rane. Moje je, da na njih stavim bokvicu. To i činim, ako ste primetili...

Slobodan Ristović

*

DRAGAN VELIČKOVIĆ, rođen 1963. u Velikoj Sejanici kod Leskovca.

Član je Udruženja pisaca grada Leskovca; Udruženje pisaca,,Čegar’’Niš;

USUD ,,Poezija 016´´ Leskovac; KK,,Derven´´ Grdelica;

Piše od rane mladosti, pesme i priče objavljuje u književnim časopisima

i raznim internet portalima. Prevođen na engleskom i ruskom jeziku.

Na više konkursa i takmičenjima biva nagrađivan za svoje stvaralaštvo.

Knjiga pesama: Šta sve stane u jednu ljubav, 2005; Na hlebu i vodi, 2021;

U hodu me uhode,2022;

Zajedničke knjige pesama: Poezofija, 2018; Ete takoj - Poezija na dijalektu,

2019; U srcu juga, 2019; U srcu juga,2020;