Dva zavičaja – nova knjiga Miroslava Miša Bakrača

NEKOM PRTINOM DAVNOM

        Pjesnik, nekom prtinom davnom, kroz trepet i drhtaj, u svom ovozemaljskom drumovanju, putuje od zavičaja do zavičaja, kroz snjegove i mećave, žarka daleka ljeta i zlatne jeseni, kroz zavičajne stihove i melem strofe, kako to upravo snuje i drumuje pjesnik Miroslav Mišo Bakrač u svojoj knjizi ,,Dva zavičaja.,,

         ,,Dva zavičaja,, dvije grane istog stabla, rodna Piva i grad cara Konstantina Niš, kao dva sunca, ogrijali su stranice ove knjige poezije, kroz zrak pera Miroslava Bakrača, iskreno i od srca, sa neizmjernom ljubavlju, kao što majka grije i miluje svoje najmilije čedo.

           U stihovima pjesnika Bakrača, kao na filmskom platnu, promiču drage slike zavičajnih predjela; Varda, Kovioc, Sinjačka brda, Zarisnik... svijetli manastir ,,Piva,, kula

Lazareva i most na Pivi, a u drugom dijelu ove knjige na traci života nižu se pejzaži drugog zavičaja; Ponišavlje, Vilinska reka, Čegar...svitkaju zvijezde sa Niške tvrđave i

crkve Svetog Pantelejmona.

          Pjeva Bakrač o precima. o pivskom seljaku koji je ,,srastao sa nebom i zemljom,, pjeva o toponimima Pive, starim zaboravljenim predmetima, čobanicama i katunima, pjeva iz duše i srca pjesmu zavičajnih brda i sjenokosa.

           Pjesnik Miroslav Mišo Bakrač poje o zavičaju - majci, zavičaju - dragim ljudima i predjelima, zavičaju koji je njegov usud, tamjanište i majdan jezika i ljubavi. Kroz melanholična sjećanja i uspomene, on u svojim stihovima vjerno dočarava ljepote oba zavičaja, putujući kroz izmaglicu prošlosti, sa fenjerom u ruci poezije, kojim osvjetljava zavičajne sutone i čuva ih od zaborava.

             Između korica ove knjige nastanile su se i pjesme inspirisane poezijom Branka Ćopića, ka o št su: ,,Sjećanje na Goransko,, i ,,Mala moja sa Pivska planine,,  kao i glose na

stihove Ratka Deletića, Jovana Dučića, LJubisava Grujića, Rodoljuba Gligorijevića i drugih.

          Pjesnik Bakrač pjeva u desetercu i osmercu, nadahnuto, epski, o Baju Pivljaninu, Lazaru Sočici, Zmaju od Noćaja, arhimandritu Arseniju Gagoviću, Pivskim Dolima i drugim stradalnim mjestima u Pivi.

            Knjiga poezije ,,Dva zavičaja,, Miroslava Miša Bakrača je zavičajni pečat ovog pjesnika, neprolazni san u plavetnilu gora i voda, ikona duše koju je pjesnik ponio iz rodnog sela u Pivi valovitoj i vaznio u stihovima, do Medijane Konstantina cara i grada na Nišavi rijeci.

           Zavičaj je liturgija i molitva, kap rose na Hristovom dlanu, neigzovorena riječ zlatousta i pjesnikovo jevanđelje koje nosi u srcu i duši snujući i drumujući putevima zemaljskim i stazama nebeskim.

                                              Ranko Mićanović, književnik

*                         

ČOVEK SA DVA SRCA

Svaka nova knjiga književnika Miroslava Miše Bakrača prestavlja novo, prijatno,    iznenađenje. Tako je i sa ovom – Dva zavičaja

Od prve pesme u ovoj zbirci, govori nam šta je za njega zavičaj i koja je to ljubav koju on nosi u sebi, a što mu je zavičaj nesebično darovao i daruje. U prvom delu o prvom, rodnom, zavičaju sa oduševljenjem peva o Pivi, o njenoj neprolaznoj lepoti, divnim i hrabrim ljudima, krajoliku koji je lep u svako godišnje doba... Za pesnika je najlepše njegovo selo, Goransko, koje „čuvaju“ tri stražara

Jedno selo tri stražara

Jedna radost i lepota

Tri stražara jedno selo

Izdanci su od života

(Čuvari)

Ovom zbirkom pesama pesnik Miroslav Mišo Bakrač pokazuje da je on četvrti stražar, izdanak koji će trajati.

Puno je ovde biografskih pesama sa opisom onoga što ga okružuje, a što je u njemu ostavilo neizbrisiv trag. Rodila ga majka Milica, a dušu napojila Piva. Tu je i manastir, blizu njegove rodne kuće. A kakva bi sva ta lepota bila bez bisera kao što je manastir Piva, posvećen Uspeniju Presvete Bogorodice. Za jedno takvo Uspenije nema lepšeg mesta nego što je ovo. A hram je nastao u 17 veku. Posebno mesto u njemu zaslužuju freske, koje pokrivaju površinu od skoro 1260 metara kvadratnih. U priprati je tako zapisana Himna Bogorodičinog Akatista u 24 scena, na kojima su zapisani citati himne na srpskoslovenskom pismu. Ova lavra je održavala bliske veze sa Svetom Gorom, a jedno vreme je tu živela i prepisivačka škola. Kada se sve ovo zna i kada se čovek rodi u ovakvom okruženju, morao je da postane pesnik. Zato Mišo Bakrač i kaže „Ja sam pesnik rodne Pive“ i sa puno oduševljenja peva o svojim uspomenama

U mom rodnom kraju

Sve mi je lijepo:

I mjesta

I stvari,

Običaji

I ljudi

Susreti na suncu

Po kiši

Po ciči

Ovdje gde sam rođen

I gde sam odrastao

Sve mi na pjesmu liči

(Moje uspomene)

Mnogo je ljubavi utkano u stihovima pesnika, prema ovdašnjoj prirodi, ljudima, njihovim običajima, godišnjim dobima, katunima..., prostoru gde se čuju i poruke sa neba.

Život je čudno putovanje, pa tako i pesnikovo. Odlaskom iz prvog, rodnog, zavičaja on dolazi u Niš i ne sluteći da će mu to biti drugi zavičaj, gde postaje starosedelac. Nije odoleo lepoti ovog grada i zato piše.

Danas Niš sjaji poput oreola

Lepotom koja dušu očarava

Zato ga volim i srcem i dušom

On je moj grad i moja ljubav prava

(Niš)

Iskrenost pesnika se oseća u svakom stihu gde peva o ovom gradu. Niš postaje njegov zavičaj. Divi se pesnik viševekovnoj, burnoj, istoriji na ovoj raskrsnici svih puteva, svetova i vekova. Dubok trag u njega su utisnuli Čegar, Ćele kula, Bubanj, Logor, Tvrđava, Medijana, crkve, manastiri, ulice, trgovi, parkovi, lepota Nišave..., ali i stanovnici ovoga grada. Taj čarobni merak, koji se ovde doživi, inspirisali su pesnika da napiše

Ovde su ljudi sa kojima delim osećanja

Pesnici razigrane mašte što lepotu prave

Ovde stvarati se mora jer ovde se sanja

A san je tvorac lepote prave

(Moj Naisus)

Kao  retko koji književnik, Mišo pevajući o zavičaju peva o gradu. Malo je njih, koji koristeći ovu imenicu govore o ulicama, trgovima, asfaltu, parkovima... Uglavnom su u pitanju livade, brda, pašnjaci, izvori... U ovoj knjizi ima i jednog i drugog, i sve je to zavičaj, kraj koji se voli.

Pišući ovu zbirku pesama, pesnik nam pruža mogućnost da pročitamo i njegove glose. Time on potvrđuje svoju čovekoljubivost i istinu, da tamo gde nema ljudi, malo je zavičaja i da su oni ti koji čine posebnu draž svakoga kraja i čine ga onakvim kakav jeste, kao i razlog zašto se voli.

Čudesnu tapiseriju je pesnik Miroslav Mišo Bakrač napravio svojim stihovima. Ova knjiga je spojila dva kraja, dva zavičaja, a spojio ih je samo onaj koji to može – pesnik. On je kao most koji spaja, premošćuje daljine, vreme, ljude... Teče Piva, teče Nišava, prolazi vreme, a pesnik je izatkao nezaboravnu knjigu. I danas on odlazi do rodnog zavičaja i vraća se u grad gde živi, koji mu je drugi zavičaj. LJubav je to koja mu dušu napaja.

 I šta reći na kraju o pesniku Miroslavu Miši Bakraču. Jedno srce je darivao Pivi, a drugo Nišu. Logično je zaključiti da je on pesnik sa dva srca.

                                       Dragiša Eraković, književnik

*

U SLUŽBI ZAVIČAJNE POEZIJE

          Literarni tragovi Miroslava Miše Bakrača u knjizi pesama Dva zavičaja,  od Pive do Nišave, (Ja stanujem u Nišu a živim u Pivi) prestavlja stihovnu baštinu koja čitaoca upućuje na napisanu rečenicu Branka Ćopića iz 1943. „Mnogi od nas nijesu ni znali ni osjećali što je to Domovina“, a ja, u ovodanu stvarnost čitajući Mišine pesme, dodajem i reči „mnogi su zaboravili“.

          Pesme, književnika Bakrača, nas uvode, a ujedno podsećaju šta je ljubav prema zavičaju, i poručuju da nema te cene kojom bi se zaborav prema kolevci isplatio, jer „legende ga obavile ko šarena tkanica“ (Prutaš).           Životvoreći između dve reke, Pive i Nišave, pesnik slikovito i sa neskrivenom ljubavlju spaja prošlo sa današnjim, kao da stihospaja san i javu. Autorova darovita epika, nošena unutrašnjom snagom čežnje za rodnim tlom, nudi čitaocu uverenje u duhovnost, plemenitost i trajnost naroda koji se do sada uzdigao visoko u poeziju.

           U današnjoj savršenoj tehničko-tehnološkoj uzurpaciji otuđenja, javljaju se stihovi i pesme Miše Bakrača koje nas vraćaju ka usamljenim rodnim kućama, ka zavičajnim predelima reka, brda, krša i pastirkih pašnjaka. Sa vojničko preciznom topografskom jasnoćom, idealiziranim osećanjima i nadom da se usamljenos (hercegovačka samotinja) neće uploditi u zemljačkim srcima kao ovodane elektronske tričarije koje obasipaju naša čula, pesnik peva o svom rodnom kraju kao poslednjoj oazi sveta. Miroslav je na strani istinskih moralnih vrednosti prošlih vremena pa i tako peva: „Život moj / bez ograda i kapija“ „Ovde gde sam rođen / i gde sam odrastao / sve mi na pesmu liči“(Moje uspomene). Ovakvim čulnim, srčanim vezama, Mišine pesme podsećaju na Ćopićeva pevanja ne bi li čitaoca približio subjektivnosti i slikovitosti života koji je daleko za njim, a koji u pesniku izranja u, skoro, elegiski stih. Ćopićeva je „Mala iz Bosanske Krupe“ Mišina sa „Pivske planine“, sa iskonskih radosti i lepote kao „Sunce kada sine“ do vedrine i smiraja srca i duše pesnika. Pesnikovi cvetovi dečaštva izviru fotografski iz Miše, i nenametljivo zraće toplinom sećanja, uvlačeći čitaoca u pivski opanak, pošten, tvrd, darežljiv, životni, čovečni, nesalomljivog slobodarskog duha  koji „Potomstvu određuje trajanje / i budućnost“ (Zapisnik).

           Naklonjen tradicionalnom, narativnom stihu, pesnik Miroslav Mišo Bakrač „Srodstvom sa nebom i zemljom / koja ga hrani“ (Pivski seljak) budi likove predaka, stočara i ratara, pecirakijaša i guslara, hajduka i vidara,  čitavu lepezu izbledelih slika srećnog detinjstva, slike u rečima koje sa tugom pamte nekdanji život koga više nema „Ni vodenica stara danas ne klapara / Prestala je da radi, Oko nje šiblje izrasta / Sa lepotom tuga u duši srasta“ (Tišina tuge). Mišo je, u ovoj knjizi, pesmom „Pravi život“ još tananije, setnije oživeo to „bolje vreme“ o kome se samo junački pripoveda „Eh, kakav to život bješe“, „Zvuk gusala, glas guslaran / Istoriju prepričaca / i o čojstvu i junaštvu / Prenosi se stara slava“.

            Refleksivno zavičajnom poezijom Miše Bakrača pokazuje da pesnik-vojnik, služeći domvini, formira svest o novom svetu, ali ne ispustajući iz svojih vrelih pesničkih damara rodni kraj, kolevku uzrastanja. Tako su njegove pesme čiste, suzno bistre, idilične slike vremena prošlog. „Ne okreći se, sine“ / govorila mi je mati / kada sam odlazio iz rodnog doma / „koračaj sam, nemoj nigde stati / tamo gde ideš / čeka te nova kuća“ peva Bakrač u pesmi Amajlija, a u svom vojničkom životu sustao je  kraj „Devojke iz Niša“, „Tužne Nišlike“ i „Nišlikama međ`zvezdama“ i ostao, kako i sam kaže, šezdeset godina „pod nebom ovog divnog grada“, ne ispuštajući iz duše i snova slike zavičajnog stabla.

              Poređenje jednog životnog prostora sa drugim (sadašnje sa prošlim) nisu retki kod Bakrača tako da to i otkriva u pesmi Ponišavlje stihom „lepotom me zanosi i umilno greje / podseća na čari moga rodnog kraja“. Zato su za autora ove knjige Niš, Nišava, Vilinska reka postali toponimi trajne inspiracije, „okohvati“. Pesnik se životno spojio, stopio sa novim krajem i opisno, pejzažnim stilom pesmoslika Niš i okolinu. Pesme su objektivne ali snažno ličnim emocijama obojene žalom za kućnim pragom. Mišine pesme ujedno odslikavaju i raspoloženje samog autora, da se stihovnom plovidbom može uočiti pesnikova veselost, razdraganost sa puno optimizma sa nadom koja poslednja strada. Kao stanovnik  Niša, poslom kojim je otečastvo ponosno sledio, pesnik sa izraženim rodoljubljem peva o istoriskim događajima. Ćele kula, Čegar, Bubanj, Niška tvrđava, Medijana... One su mu prava inspiracija i postrek pesničkoj duši da stvara kao što i peva u pesmi Ćele kula „Neka u ovom svetu svi silnici znaju / Srbi su veliki i moćni ljudi / koji slobodu nikom ne daju / koji brane srcem iz viteških grudi“.

                Uz sve Mišine rodoljubive, uzvišene pesme treba dodati pesnikovu nesebičnu plemenitost prema prijateljima, starosedeocima, „Ovde su ljudi sa kojima delim osećanja / pesnici razigrane mašte što lepotu prave /ovde stvarati mora jer ovde se sanja / a san je tvorac lepote prave“ (Moj Naisus), pa tako i na njihovim stihovima stihuje, glosira svim srcem, dušom i duhom.

                 Čulnost pesnika Bakrača ostavlja nam svet složenih emocija tananog pesničkog bića, osećaj ponosa. Pesnik u pesmama ne istražuje, već refleksijom ulazi u sveru poetskog pevanja zrelinom književnog stvaraoca u službi poezije.

                  „Dva zavičaja“ je knjiga zaveta mladim pokolenjima  da ne zaborave izvorište sa kojeg su potekli, a ni životnu reku u kojoj su se ulili. Ovom knjigom autor spaja  prošlost sa sadašnjicom odsjaja koji se stapa sa obrisima budućnosti, a to potvrđuje i pesmom Osama koja na neki način u potpunosti oslikava pesnikov misaoni karakter i snagu volje za životom, igrom koja ne zna za popravni. Tako i stihuje „Da utopim dušu u tišinu noći / i predam se miru širokom ko more“.

                   Možda se Miroslav Mišo Bakrač predao miru, ali se iz pesničkog mora ne da lako izaći, on će još dugo ploviti stihovima kao što zavičaj plovi njegovim krvotokom.

                   Jovica Đurić Major, književnik

*

Miroslav Mišo Bakrač rođen 1940. godnne u selu Goransko, Stara Srpska Hercegovnna. Piše poeziju i prozu. Objavio je: Rodoslov bratstva Bakrača; Romane: Kazivanja đeda Anta i Ludilo; Satire: Desilo mi se kobajagi 1. i 2. knjiga; Sećanja; Moji vojnički dani; Zapise: Častoslov; Iesme: Pjesma prizvana kišom. Zavičajne vedrine i magpuštine, Glosarijum 77, Glosarijum 2, Glosarijum 3, Na izmaku, Pisma iz magle, Trag zvezde padalice, Na prestolu oblaka,  Aleja snova, Kad duša zažubori; Dva zavičaja; :Monografije: Monografija UP „Čegar“ Niš, MonografiJa DNSTS Niš. Moje konferanse.

Jedan je od osnivača Udruženja pisaca „Čegar Niš i njegov počasni doživotni predsednik.

Urednik je časopisa SRETANJA. Uredio je više zbornika poezije: Čegarske zore (povodom godišnjice UP „Čegar“ Niš); Sećanje na Branka (povodom 60. godišnjics smrti Branka Miljkovića); Moć vatre(ubornik ljubavne poezije); Niški pesnički venac, (Poezija  niških pesnnka) Pod ovim znakim pobeđujem (Zbornik duhovne poezije povodom 1700 godina Milanskog edipa) Sabornik (rodoljubiva poezija povodom 100. god. od završetka I Svetskog rata).  Antologija Sretanja.

Dobitiik Povelje grada Niša. Član SKOR-a. Član Udruženja književnika Srbije. Počasni član Međunarodnog udruženja književnih s6varalaca i umjetnika Nekazano.