Lekoviti izvor- Gordana Srećković

Gordana Srećković, pesnikinja ljubavi iz prošlog, ali i budućeg vremena..

            Namirile su se dve decenije od objavljivanja prve, zvanične bibliografske jedinice Gordane Srećković, koju je te 2003. godine, metaforično naslovila „U senci želja“, uz uporedni prevod na holandski jezik, a sve kod glasovitog izdavača „Zadužbina Petra Kočić“ iz Banja Luke, što je na neki simbolični način ukazivalo da srpsko savremeno pesništvo dobija jedno novo ime, što obećava i na koje se u budućnosti može ozbiljno računati.

            Vreme je pokazalo da su te nade imale pouzdano lirsko uporište u svemu što je Gordana kasnije, u svojim zbirkama pisala, potom objavljivala u brojnim stručnim, ali i periodičnim publikacijama, priređivala za javne nastupe, na različitim nivoima, povodima, jubilejima, multimedijalnim prezentacijama, namenski za konkursne zadatke i druge manifestacije kulture, na kojima je toplo primana a još rađe viđana, jer pored izražajne, prijemčive lirike, Srećkovićeva je istinski harizmatična osoba, puna pozitivne energije i simpatično-teatralnog nastupa.

            Ako neko čitavog života piše poeziju, tačnije od najranije mladosti, onda ima privilegiju iskušavati se u gotovo svim njenim oblicima, modelima, žanrovima i posebnostima koje takvo kreativno iskustvo pruža.. Upravo, Gordana sa prvim sticanjem školskih, osnovnih znanja, uporedo pokušava životne slike obojiti lirskim fundamentom, najpre naivnim detinjim srokom, a kasnije sve ubedljivijim skazom, nekoga ko je sudbinski predodređen da uz lično ime i prezime, neizostavno dodaje poštovani prefiks, pesnikinja..

            Od tih mladalačkih pokušaja, ostali su samo fragmenti, ali se njihovi upotrebljivi detalji mogu i danas pronaći u njenoj, sada već ozbiljnoj, izbrušenoj, jezički i stilski doteranoj lirici, onoj koju sve češće na žiriranjima prepoznaju kao dobitnu, u sistemu mnogobrojnih konkursa ili neobaveznih nadmetanja gde pisci i pesnici, ne sebe, već poređenja radi odmeravaju snagu svoje metafore, lepotu poređenja, prisutnost zvuka, zvučanja, dakle sve one kakvoće pomoću kojih teorija književnosti vrednuje autohtoni kvalitet autora, pa i ubedljivost pesničke slike na kraju..

            Gordana iz sveta bajkovitog tajanstva ne odlazi bez bez pozdrava, nosi ga u sebi kao mistično nasleđe u kome najčešće i najlepše peva o najuzvišenijem ljudskom osećanju, a to je ljubav, čime se njeno lirsko interesovanje može i nazvati, kao prevashodno takvo. Motiv ljubavi u njenoj poeziji nije šablonski predvidiv, već očito motivski osećajan, sa mladalačkom iskrenošću, duhovnom posvećenošću, uz filozofski iskustvenu dimenziju nade, nagoveštaja i posebno emotivnim tajanstvom, kao nesagledivom dimenzijom večitog iskušavanja i nadgornjavanja iste..

            Sanjam                                   Budna

            Daleki put                               Osećam još

            Ljubavi stazu                          Damare što drhte

            I tvoje ime                              Taj večni dodir

            Na putokazu                            Usklikatale želje

                                    (Lekoviti izvor, Ime na putokazu, str. 18)

            San, u ovakoj emotivnoj etidi nije samo njen gradativni oblik, alegorijska poštapalica kojom se pesnici zaklanjaju od čitalačke znatiželje ili kritičarskih pitalica, već Gocin provereni atribut, kojim nas uvodi u svet ljubavne čarolije sa lirskim prefiksima, onim o kojima drugi radije ćute, jer nemaju prave, pevljive a čudastveno primerene, odgovarajuće lirske izraze, one kojima će iskazatu svu suštinu osećanja, „usklikatale želje“ i bajkovite mašte..

            U snoviđenju

            Sa mnom je noćio

            Prsa mi ljubio

            Mesec zanoćio

                        (Navedeno delo, pesma i strana)

            Posebna vrednost ove sanjalačke poetike jeste njen jezičko-rečenični sled, to jest organska veza u gradnji stiha, koji pretvoreni iz lirskog, u narativni kontekst, postaju divna, neraskidiva tekstualna celina, odveć smislena da bi je prosto odredili kao prozna poezija, što u formalnom smislu i jeste:  Sanjam daleki put, ljubavi stazu i tvoje ime na putokazu. Budna, osećam još damare što drhte, taj večni dodir usklikatale želje. U snoviđenju, sa mnom je noćio, prsa mi ljubio, mesec zanoćio..

            Ovakve celine mogu biti prava narativna poslastica u nekom tekstualnom pasusu, otrgnutom iz konteksta skaza o ljubavi i osećanjima, što se u snovima i izvan njih, (gde su strasti uzburkane), pojavljuje kao pitanje bez odgovora, kao Gordanin čudastveni smisao za ličnu, unutrašnju borbu emocija iz koje neće izaći „pobednici ni poraženi“, već samo zora, snom izvezena a stihovima opevana, onako kako smo je čitajući  i doživeli, u vlastitom, objektivnom osećaju usvajanja. Toga radi, „Ime na putokazu“ više je od svakodnevne ljubavne lirike, jer na tako malom, a odveć kreativnom prostoru, sa tri ogoljene stihovne celine, zaokružene u par prosto proširenih rečenica, sagledavamo očaravajuću pesnički sliku velikih, čak nemerljivih dimenzija, kako u subjektivnom osećaju duboko emotivnog značenja, čitaocu daruju čudastven osećaj privrženosti ženskog tajanstva voljenom biću.

            Pesnikinja sanja taj daleki put, koji je i u snu udaljen, a možda je to ipak njihova ljubavna staza, jer  stanje u kome ona određuje saobraćajnicu, što plovi izvan svakoga zla, duhovno umirovljena, a čulno udaljena od sveta ovozemaljskog, ipak je nepouzdano.. Međutim, tu je u stihovnom staništu dat neoboriv materijalni dokaz, onaj kojim se sve pretpostavke potiru, raskršće, gde se svetovi dele na znane i ne znane, na susretišta i mimoilazišta dobra i zla, etike i poroka, stiha i sroka, svega postojećeg.. Tu je Srećkovićeva stavila putokaz, i to ne bilo koji i bilo kakav, već onaj na kome stoji njegovo ime..  Dakle, sada je sve kao na javi, samo što se snovi nastavljaju, povezuju i prepliću kao dolazeći stihovi, pa čitaoca navode na saučesništvo u ovakvoj, tek stvorenoj pesničkoj slici.

            Gordana tvrdi da je sada budna, ali da jasno oseća drhtanje damara, jer njegov dodir je večan, on traje život celi, čineći da uskliktale želje budu i ostanu pouzdani svedoci toga ljubavnoga čudastva, tajanstva i nedostiža, kakav se samo u njenoj poeziji može videti.. Posvećeni čitalac će smoći snage da u ovako oplemenjenoj pesničkoj slici sagleda dodir voljenog bića što traje večno, odnosno život celi i još dugo u ovim divnim stihovima, do kada se budu čitale knjige, ili dok reč ljubav, bude nešto značila..

            Pesnikinja sa autorskim autoritetom tvrdi, da je u snu njen dragi sa njom noćio; u erotskom zanosu joj ljubio ženstvene atribute, čime potvrđuje da je ona gore definisana putokazna odrednica bila okrenuta ka stvarnom doživljaju, na osnovu koga je Gocina simbolika lirski održiva, pa uz materijalizaciju snoviđenja i svedočanstvo meseca biva stvarnom, kako bi čitalac imao potpuno zaokruženu celinu jedne astralne, ali divne pesničke slike kakvih je malo u našem savremenom pesništvu.

            Inače, pevanje o ljubavi uvek u sebi ima sanjalački prizvuk, jer kategorija tog uzvišenog osećanja delom je satkana od duhovnih naboja, nečeg duboko emocionalnog, tajanstvenog po samoj svojoj prirodi autorskog doživljaja, pa takve pesničke slike na čitaoca ostavljaju snažan utisak u poredbenom kontekstu vlastitog iskustva. U takvoj korelaciji, Srećkovićeva biva kao neko ko se iskreno poverava, čime njene ispovedne detalje  preuzimamo za istinite i originalne, što u tom procesu „usvajanja“ može biti od presudnog značaja kod čitaočevog formiranja ukupnog mišljenja ili donošenja konačnog zaključka..

            U senci                                                           Zatreperi reč

            Ti i Ja                                                             Penušava strast

            Spojeni dimenzijom sna                                    Pršti pena

            Ostajemo kao                                                 glas se odzvanja

            Slika u očima                                                  u gnezdu imena

                                                                                  moje i tvoje

                                               ( Navedeno delo, U senci, str. 19.)

            Posebnu ulogu u ovakvim stihovima daju motivi senke i sna, te magličaste, delom zasenčene konture vizija, kojima se, pored pesnika služe i slikari, sofisticirani umetnici, sa očitom namerom otkriti treću dimenziju stvarnoga stanja, bilo osećanja ljudskoga, ili neke druge materijalne vrednosti, što predstavlja dodatnu vrednost u sistemu demistificirane akseologije, prvenstveno pri formiranju konačnog suda o nekome i nečemu.

            Srećkovićeva je očito odavno ovladala ovakvom kreativnom tehnikom, tako da su njeni stihovi urbano ogoljeni do krajnjih granica lirskog izražavanja, ali da su pritom zadržali sve one potrebne kakvoće umetničko-jezičkog bogatstva da služe svrsi, odgovaraju nameni, i što je najvažnije u potpunosti odslikavaju idejnu formu onoga šta pesnikinja oseća, doživljava i želi naglasti. Otuda, jasno vidimo da su „Ona i on“ (Ti i Ja) u navedenom primeru, spojeni dimenzijom sna, i ostaju tako kao Slika u očima.  Alegorija je proširena metafora, njenom upotrebom je sve moguće, ali sa ovakvim minimumom reči i „kontrolisanom alegorijom“, Gordana uspeva od netipičnih, „nematerijalnih“, a delom nejasnih senki i snova, ostvariti živu pesničku sliku, u očima, onu koja je njeno formalno i jezičko svedočanstvo da se u lirskom hotenju može sve, ili ne može ništa, sve u isključivoj zavisnosti od umeća  pesnika, stvaraoca.

            Zato njena reč „zatreperi“, dok „penušava strast“ snažno podiže emocionalne tenzije, da „pršti pena“, dok se svet erosa naglavačke okreće, jer gnezdo ljubavi, snoviđeni  je epicentar  utočišta njene i njegove čulne igrarije.. Jedna istinski složena ljubavna priča u kojoj sve dobija nesagledive dimenzije, kakve samo Gordanina lirska umešnost može smestiti u tajanstvo reči, rečenica i dobijena stiha. Otuda je u njenom završnom pevanju jedan gotovo filozofski zaključak u kojem se metafora pretvara u komparativni obrazac pojašnjenja:

            Iskri

            Treperava svetlost

            Sve je u nama

            I izvan nas

            U senci

            Moćne tišine

            Čovek i žena

                        (Navedeno delo, pesma i strana)

            Dramaturgija pesničke slike, ili mesto zbivanja ove Gordanine ljubavne drame, delom je mistificirano treperavom svetlosti, dakle lajt motivi su imenovani kao iskričavo blješteći, što je epitetska priprema za definiciju duševnog stanja, kako je sve u njima, to jest nama, i oko nas, to jest oko njih, što mi lakonski nazivamo spoljnim i unutrašnjim stanjem svesti i sveta, istovremeno.. Da bi pesnička slika u potpunosti oživela, Srećkovićeva odmah poseže za već oprobanim atributskim prilogom mesta, pa kaže u senci, moćne tišine.. A senka i tišina su same po sebi neograničene, teško obuhvatljive, još teže ostvarive, ponekad stvaraju se same od sebe, ili su još jedan uspešan autorski izazov, kojem ona nije mogla odoleti, a kako bi, kada iza svega stoje biblijski pojmovi čoveka i čovečice, gde Bogom darovani, čekaju neko drugo vreme u kome neće biti izazova, kušnji i posledica, u vezi sa grehom u grlu zastalom, čije posledice i danas osećamo.

            Dakle, poezija Gordane Srećković je duboko izvorište ljubavne magme, njena lirika je istinski iskrena, samosvojstvena, kao i stil kojim je tvori; a jezik jasan, čist, celishodan, čak kreativno upotrebljiv do gornje granice razumljivosti, jasnoće i čistoće. Time su i rime njenog stvaralačkog skaza po malo jedinstvene, metarski i ritamski ujednačene, eufonične, pa zvuče i znače, do čitalačkog uživanja, a toga je sve manje u našoj avangardnoj, savremenoj lirici.

            Prosjak sam sreće za mene i tebe

            Bisage ljubavi nosiću do groba

            Da zadnji zalogaj ljubav nam bude

            I kad na bosiljak zamiriše soba

                        (navedeno delo, Oporuka ljubavi, str.39.)

            Specifičnost ljubavne poezije u Gordane Srećković je njeno kazivanje u „dvojstvu“, evidentno u svakom stihu, ona peva o njima, dakle, pesnikinja od sebe ni u jednom jedinom trenutku, sroku ili lirskom detalju, ne zaboravlja, ne ostavlja, niti bilo čime drugim zamenjuje njegovo veličanstvo svoga čoveka, onoga koji sigurno zaslužuje takvu i toliku pažnju, umetničku kreaciju, stihovnu eleganciju, sa blagoslovenom dramaturgijom astralnih dimenzija i čudastvenih, metaforičnih poređenja..

Ona će bisage ljubavi nositi do groba, da umesto ispovedi i navore, zadnji zalogaj bude im ljubav, a soba na bosiljak zamiriše u času savršenstva, kada iz ovozemaljskog,  krenu ka  carstvu nebeskom, da tamo u novoj dimenziji, nastave sa čarolijom osećanja, jer toga radi, ona je sada prosjak sreće, kome ni pravedni kosmopolitski univerzum ne može odoleti..

Zaista divna pesma, prepuna ljubavne topline, čovečne iskrenosti i posvećenosti voljenom biću, ogledna čitanka kako se, i na ovako „bogougodan“, a iskren način, o ovom uzvišenom osećanju može pevati, misliti, lirski izražavati i kazivati u prvom licu jednine, na stranicama „Lekovitog izvora“, ali i drugim Gordaninim zbirkama poezije, prvenstveno ljubavne.

LJubavna poezija Gordane Srećković zaslužuje ozbiljniju i stručniju analizu od svega što je o njoj do sada napisano. Nadamo se da će za to uskoro biti pravog povoda, jer neke trajne vrednosti ne mogu ostati u onoj senci, koja je lajt motiv njenih snoviđenja i često korišćenih metafora. Do tada, podižem svetlo svoje, put da joj osvetlim.

                                    Doc. dr Rade Vučićević