Marko Orlandić, “Misli moje pjesme” pesme 2022 god.

POGOVOR

(kritički osvrt)

Student treće godine Teologije na Pravoslanom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, Marko Orlandić iz Bara, se oglašava ovom prvom pesničkom knjigom. Misli moje pjesme naslov je ove poetske knjige. U nekih poslednjih pet godina Orlandić je sažeo događanja, događaje i rana životna iskustva, koja su u pesmi našla svoje konačno uobličenje. Knjigu je podelio na četiri ciklusa. Prvi ciklus čine Ličnosti, drugi ciklus su LJubavne pesme, treći ciklus čine Ostavštine, pesme raznolike sadržajnosti i poslednji ciklus su Duhovne pesme.

Sve je energija u vaseljenskim prostranstvima, pa je u tom kolopletu nepredvidivosti udeljeno čoveku da bude nosilac najveće energije, a to je život, ali i moći da energiju, kakva god ona bila, prenosi na druge. Pesma u tom slučaju jeste nepresušna energija i time je još jedna mogućnost, da se sfere duha usmeravaju ka onima kojima je potrebna lepa reč kao okrepljenje i podsticaj da se i u vlastitom životu traga za nekim boljim, smislenijim i svakako lepšim sadr- žajem. Istina kojoj se stremi i odgovori za kojima se traga, izmešteni su na nekoj imanentnoj vertikali, uzvišenju koje je moguće doseći samo u fantaziji stvaraoca. No, ako se makar na tren cilj dosegne, osvrtanje nije škodljivo, jer se u svim perspektivama konačno i jasnije sagledavaju slike željene istine. Tek tada imaginativno i čudesno konkretizuje pesničku egzistentnost i samosvojnost.

Postoji ona unutrašnja priroda u čoveku, koja oku nije saglediva i koja se stalno joguni, pa se možda jedino rečima može ukrotiti i tada nosilac ovih uzdarja, kakvi god to duševni darovi bili, traga za putem da svoju najčistiju emocionalnost odene rečima, podari usmerenje svom emotivnom kredu i tako se neočekivano i ne uvek planski rađa pesma, koja ima ulogu čuvara svega što se dugo baštinilo

Nadilazeći duhom sve ono što se nađe u fokusu, put tragaoca nikada do kraja nije definisan izvesnošću, niti je utemeljen na premisama nepogrešivosti. Pojačavajući sliku negativnog toka stvari, moglo bi se reći da pesnik uspostavlja omeđen prostor. Podmeće govorno lice kao neposrednog tumača drame koja se sagledava dvojako. Dakle i kroz svoje, ali tuđe oči. Prevaljuje se tako dugo rastojanje od polazne tematske ravni, na kojoj se poetska rasprava prevodi u sferu morfološko-književnog teksta, gde su artističke igrarije domišljanja ograničene rečima. Ove poruke imaju simboličko-semantičku podlogu. U novim sklopovima, te reči odevene ruhom nekog novog smisla, imaju ulogu filtera savesti, ali su konačno postale moćno sredstvo za tumačenje ljudske sudbine.

Vrednost ima samo ono što je vidljivo, a emocije na nesreću ljudskog roda nikada nisu za sebe izborile željenu vidljivost. Morale su da se oslanjaju na reči i opise, a to su oduvek bili nepouzdani svedoci. Konačno, dolazi trenutak kada i pesnik uzima udela u ovoj igri nepredvidivosti. On pritom svesno pretače vlastitu poetičnost u igru pojmova, ideja i jezika, poetsku domišljatost, lično poznavanje datosti.

Ovaj iskorak, ili priklanjanje poetskom iskazu otkriva Orlandićevu skrivanu i skrivenu prirodu, što je u neku ruku i razumljivo, da neko ko je potekao ispod NJegoševskog podnebesja mora nositi naklonost prema pesništvu i poetici.

U trajanju i protoku vremena takođe i u većini slučajeva ni trag od čoveka ne ostaje, sem ako negde nešto nije upisano, podareno papiru, koji je oduvek bio trezor i čuvar bilo koje čovekove baštine. Nema spomenika i monumenta koji vreme ne nagriza, ali ono što je zapisano i što se našlo u knjizi, zauvek ostaje. Ili će trajati dok ljudskog roda bude bilo.

Iako mlad, toga je itekako svestan Marko Orlandić. O kakvim iskušenjima je reč, odgovore ćemo lako naći u pesmama koje čine ovu knjigu. Svakako da nema većih iskušenja od onih koje nam život priprema i podmeće da se sa njima suočavamo i nosimo. U poetici Marka Orlandića u ovom prvom pevanju kojem je on udelio naslovnu formulaciju Ličnosti, ključne su uspomene i sećanja iz vremena najranije i rane mladosti, ali i nešto kasnije, kada su se u pesnički igrokaz profilisala neka ne samo lična iskustva. Mada pesnik u ovoj knjizi nije ni na tren pokušavao da se udalji od ličnog, jer ono ga je vodilo ka spoznajama koje su proizilazile iz opšteg mesta, iz nasleđa pre svega koje je ovom mladom stvaraocu bilo riznica iz koje je po potrebi uzimao elemente za svoj pesnički iskaz. Trudio se da sve što vidi i oseti, sve što je deo saznanja i ne uvek njegovog, pretoči u pesmu i tako preživljenom udeli onaj veći smisao zbog kojeg se i priklonio pesništvu kao spasonosnom pribežištu.

Nema i nikada neće biti lepših uspomena od onih koje pripadaju mladosti. Zato su ove pesme autobiografske, pretežno lirske i neretko ljubavnog sadržaja, dakle: pesme čežnje i traganja za odgovorima kojima je ispunjena svačija, pa i Orlandićeva mladost, nastajale su mahom u tom vremenu njegovog ranog života. Mladost je svetlost života, najmoćnija i koja se najduže pamti. Kasnije uslede bonace i smiraji. Nije na tom putu početka životnog hodočašća bilo sve tako lagodno i bajkovito, pogotovo ne nekome ko je potekao iz okrilja i nemaštine, prirodne i svake druge oskudice. Snaga mladosti brda valja i nema prepreke na putevima kojima se ona kreće.

Uvodna pesma je autobiografska onoliko koliko to može biti i koliko ima prostora. Na neki način lament je nad vremenom kojeg nema i koje je minulo, ali koje opet nije nestalo u atarima zaborava, jer pesma je bila garant da se neka događanja i neki ljudi neće i ne mogu zaboraviti. Pesnik je itekako svestan da nije postao gospodar vremena, pa ni onog koje je prošlo i čija je uloga da se udeva u proces spoznaje a iskustvo će kasnije preuzeti ulogu tumača svega što se događa.

Kirilovim pismom i koji je Krstonosnim putem poveden, kao potomak Svešteničke loze i Crmničkog plemena izdanak ima u zaleđu pokriće i za pesmu, ali i za odabir svešteničkog poziva, jer duhovno nasleđe se ne može ukloniti kao nebitnost. Mladi pesnik počesto Božje ime priziva, jer kad god sumnja zapreti da preuzme primat prosvetlenje svevidećeg odgoni svaku nedoumicu. Radosna pjesma u ovom nizu ranih pesama nije nimalo radosna, jer u ovoj pesmi kako i u nekoliko narednih pesnik tuguje za svojim rano preminulim bratom Radovanom, ili Rajom, kako ga on od milošte zove. No vjera u Boga pesniku razum održava. Za pesnika je brat bio i ostao Anđeo i u astralnom i u realnom svetu i tako mu se on i obraća. Ova porodična slikovnica se nastavlja pesmama posvećenim dedu Branu, ocu i majci, učitelju, koji ga je usmeravao putevima saznanja, pa i prijatelju Lazaru. U sledeći niz nas uvode pesme ženskih imena, a svakoj pesmi je udeljeno po nekoliko strofa i nisu to očekivano ljubavne pesme.

Anđela, ( crnokosi Anđeo) Zlata, (djevojka od zlata) pa onda Marija Jankova, Nevena Jovanova, Andrijana Filipova, sledi pema Knjigoljubac, a taj je Janko Radović. Pomalo začudna je pesma Krčmarica (asocijacija na: Krčmarice još vina natoči!?). Potom sledi jedna po svemu iskrena i emotivna pesma: Žitije jedne majke, čije je srce popilo nemerljivu gorčinu, a duša isplakala more tuge. Očekivano nakon pesme o majci sledi i pesma o Ocu. Životopis o Leontiju nastavlja ovaj neobični imenarnik, NJegoševo hodočašće do vladičanske i vladarske odore, očekivano se nalazi u ovom kolopletu Orlandićevih izabranih imena. Mitropolit Amfilohije nije zaobiđen. Okićen je Omoforom, sa četiri krsta. Arhijerej pokazuje svoj izbor i pristajanje da sledi Bogosina Hrista. Podsetimo se značaja ove svetačke odore, jer treba znati da je prvi Omofor izatkala presveta Bogorodica za svetog Lazara koji je bio episkop na Kritu. Ne treba zaobići pomena pesmu Egzarhov ljetopis. Za one manje upućenje Egzarh je svešteničko zvanje između Patrijarha i Mitropolita. Egzarh Trona Pećkog obilazi jaganjce koji su mu povereni na čuvanje, obilazi vernike. To Božje stado. U sudnjemu času, na stradalnom kosovskom polju noge Egzarha Pećkog su koračale po ledini oblivenoj krvlju izginulih junaka, i tu na tom poprištu iscrtavale su se zemne granice Carstvu Nebeskom.

Tako je Egzarh Kosovom poljem hodio, i o stradanju ljetopisao. Pre nego se osvrnemo na poglavlje LJubavnih pesama treba reći da Marko Orlandić ne umišlja da stvara delo neprolazne vrednosti. Jednostavno je iskren u svom poetskom zanosu i iskazu, što opravdava ovaj njegov stvaralački trud. Svestan je sa kakvim se izazovima na tom putu stvaralac sreće, on pokušava pre svega samom sebi da dokaže da njegove pesme nisu samo krik ojađene duše, krik ljubavi koje više nema i beznađa koje uvek otvorenih vrata dočekuje tragaoce, naprotiv, ovde je upriličena nepatvorena čežnja za beskrajem, i za nekim pređašnjim životom, za lepotama koje jesu minule ali nisu utonule u zaborav. Svako od nas raspolaže makar tim pravom da se u svojim sećanjima vraća prošlosti i mladosti gde nas je jednom bilo u izobilju. Igrom odabranih privida, nasleđem daleke prošlosti, koje se ne može uniziti nikakvom modernošću i utuljenom javom, pesnik Orlandić nalazi željeno samoutemeljenje, sastavljeno od mnoštva izazovnih momenata, čija priroda nije uvek jasno odrediva.

Kako god bilo, izvesnost vlastitog fenomenološkog redukcionizma definitivno utiče na utemeljenje primarne strukture intimnog, jezičkog i individualnog prostora i navodi pesnika da sebi svesno udeljuje ulogu subjekatskog glasa. Razlike neminovno nastaju između preživljenog, viđenog i govornog, gde prostor onog minulog, ali i ovog sveta, nije stvoren deluzijom, već je sve sadržano u samom procesu sažimanja prostora i vremena. U takvom iskrivljenom ogledanju stvarnosti u povezivanju nespojivog pre svega, izvor svetlosti je samo usputno ozarenje, pomoću kojeg pesnik na nov način sagledava i analizira minulo vreme. Sa jedne strane vidimo kako refleksivna poetika podilazi iskustvenom trenutku, gde je dominantna uloga onoga ko traga za suštinom i suštastvom bitaka.

Poezija Marka Orlandića ima svoje uspone, ali ima i padova, jer se radi o mladom stvaraocu koji bunari svojom dušom, nesvestan sasvim šta će mu ova pesnička avantura pružiti. Mir ili nemir duše. Kada je o ljubavnim pesmama reč svaka njegova pesma je u službi oduševljavanja i veličanja ljubavi i zanosa koji iz ljubavi proističe. On stoga i ne pokušava da se prikloni nekim novijim i drugačijim disonantnim tonovima u pevanju. Nema nameru da napravi ot- klon i iskorak u neka druga poetska kretanja koja se kod njega samo naziru u nagoveštajima.

U njegovoj mladalačkoj poetici očekivano nema velikih tema. Ekspresivno-intuitivne slike protkane su stalnim osećajem ljubavi prema nekoj imaginarnoj devojci, koja je samo u početku pesniku bila svetionik nade i mahom veliki deo neostvarenih želja da se putenost do kraja odživi, da bi se na kraju te opsene pa i prividi iz rane mladosti, pesničke slike pretočile u magličasti oblik, i sve je nestajalo u nekom nedostupnom i novom svetu u nekoj možda, ili kako je već rečeno, ponajviše ličnoj ostavštini za budućnost. LJudski život nije samo jedna priča, pa ni ljubav nije jed- na i jedina, već se razgranava i umnožava tokom života, ali samo ostaju tragovi onih ljubavi zbog kojih se nesanicom hranilo, patilo i čekalo. P

onajviše nedostaju baš takve bezimene ljubavi, koje su se zagubile u nedorečenom i dalekom vilajetu vanvremenskih dogodovština. Iz nekog, katkad i neobjašnjivog razloga, reklo bi se bez prestanka žalimo za tim neostvarenim i nedorečenim, a toliko željenim ljubavima i jedino što prolaznosti odoleva ostaje ta neprolazna čežnja, koja će se jednom i nekad, kao što je kod Orlandića slučaj, u pesmu pretočiti.

Namerno je ovde izostavljena analiza pojedinačnih lju- bavnih pesama, jer sve one se slivaju u jedan emotivni tok mladalačkog traganja za nečim naizgled nedosegnutim, što je tu negde blizu duše i srca i taman da se ostvari, ili doživi. Nad bezdanom života ne treba se nadnositi, jer ako se predamo zanosu izazova, pad u ambise nepoznatog postaje neminovnost. Zato je u takvim trenucima nedoumice bolje biti na oprezu, možda je i dobro osloniti se na hladnu racionalnost, koja uspeva da kontroliše naglašeno lirsko treperenje.

Mada je za neke pesnike i ljubav velika tema. Ili večna tema. Orlandićevo pevanje je pozicioniralo subjekat pevanja u širu i prihvatljiviju društvenu sliku, koja je sačuvana u njegovim malim iskoracima ka onostranom. Onostranom koje je sakriveno u nekom sutra koje dolazi. On se suočava sa dvojnikom kojeg nosi u sebi. Sa kakvim god situacijama se suočavali, čovek kao nosioc spoznaje biva skrajnut u stranu, a lirski subjekt više nije piščev alter-ego i u polju vidljivog. U prvi plan iskače opsena kao moćno polje taktilnosti. I ovde vidimo da poezija Marka Orlandića ne robuje pripovedačkom narativu, iako, kao što je rečeno, tih nagoveštaja tu i tamo ima, već je emotivnim sažimanjem uplivala u neke poetske strukture, gde je sada mnogo dominantniji njegov osobeni i lični poetski mikro narativ.

Pesnik Orlandić pripada onoj vrsti sanjara gde njegova strast prema životu nije potisnuta snagom hladnog sažimanja realnih slika iz neposrednog okruženja, gde najednom u prvi plan iskače egzistencijalna usamljenost i više ni jedna reč, pa ni ona pesnička nema ulogu spasioca i nema moć prosvetljenja. U svet koji pesnika okružuje umeće se totalni relativizam i on se priklanja demijurgu božanskog snoviđenja koji ujedno treba da bude i prečišćivač savesti i dubinski filter zagađenog životnog miljea. Autoritarnu devijaciju nametnutu od nasilničkog uticaja pojedinca sa neograničenim moćima, zamenjuje relativizam svakodnevlja, i umesto pomenutog totalitarizma, primat uzima pesničkasloboda da se makar donekle iskaže ono što je u najdubljim emocijama začeto i što je na najsuroviji način preživljeno.

Očekivano, originalnosti i takvih rezultata nema ni ovoj poetici. Ipak, reč je o mladom pesniku koji tek ulazi u sferu pesništva. Izazova je mnogo, a usponi i padovi u poetskom iskazu su neminovnost. Iskustveno i jezičko-poetsko savršenstvo dolazi kasnije.

Nove pesničke generacije se smenjuju isuviše brzo, da bi se najosnovinije promene uočile i klasifikovale. Vremenski tok pesme ne uspeva da se udene u karusel spektakla. Kakav će biti pesnikov dobitak i ćar na tom putu poetske neizvesnosti sada nije lako reći. Za Orlandića treba da bude najvažnije to što se našao na tom neizvesnom pesničkom putu i što se njegovo kretanje primećuje. Ako je neko u pokretu uvek će stići do željenog cilja. Ovako ili onako. Slike iz života, koje se rečima promovišu u iskaz trebalo bi da ostave traga. Ali nekad to zna da bude i jalov posao. Treba poći od premise da je biološki opstanak čoveka sveden na igru slučajnosti, a duhovno biće uvedeno u mračni tunel iz kojeg kao da nema izlaza.

Smrt onih koje volimo čini besmislenim sve što čovek u životu stvara. Takvi gubici nisu mimoišli mladog pesnika Orlandića, i to se u njegovoj poetici i na početku ove pesničke knjige itekako vidi. On traga za spasom i čini se da njemu samo pesma odagoni crne misli. Čisti dušu i srce od nagomilanih mrakova. Dakle, ključ spasenja je u pesmi i Orlandić u taj obzir spasenja veruje svakim damarom svoga bića. U nekim momentima nedoumica, iluzija moći spasenja se rasplinjava kao hologramska slika, koja u prvi plan ističe devijaciju vremena u kojem je sve bilo moguće. Orlandić se u svojim pesmama ne miri sa time da je sve gotovo i da čoveku ostaju jedino uspomene. On veruje u sutra koje dolazi. Treba mrvu od svega sačuvati. I ništa što je ljudsko ne sme se nogom gaziti.

Treći ciklus ove pesničke knjige čini Ostavština nečega što je bilo za ono što će možda jednom biti. Ove pesme se razlikuju i po tematima i po sadržajnosti. Svaka ponaosob se može analizirati, a nešto treba ostaviti i za čitaoce. U ovom delu knjige se nalazi pesma Misli moje pjesme, ovaj naslov je iskorišten za naslovnu formulaciju cele knjige. Poslednji, dakle četvrti ciklus ove pesničke knjige posvećen je duhovnosti, duhovnicima i duhovnoj poeziji. Ovaj deo knjige je nekako sam po sebi najcelovitiji, verovatno zbog činjenice da je pesnik Orlandić i sam uplovio u svet duhovnosti i ne samo kao posmatrač, već sudionik koji svoja nova iskustva i spoznaje temelji na proverenim izvorištima duhovnog nasleđa predaka. Uvodna pesma ovog ciklusa je Molitva Svetom Vasiliju sa nadom da Čudotvorac može da razbremeni breme pesnikovog grešnog srca. Za Orlandića je Sveti Vasilije Zvijezda buktinja Vaskrslog Gospoda. Jedna vredna i prelepa poetska slika za pamćenje. Slede dve pesme o Molitvi, pa potom pesma Grijeh. U ovoj pesmi pesnik se obraća Gospodu da ga privoli svojoj Čaši, e da bi ponovo obnovio čovjeka u sebi.

Sledi Cvijeće, još jedna pesma sa puno lepih poetskih slika.

Evo jedne takve slike gdje on moli Hristovog Angela da mu nabere buket rajskog cvijeća, kako bi mu duša nebom mirisala.:Pesma Slava Bogu je jedna od uspelijih i boljih pesama iz ovog ciklusa. Možda i najbolja. Svaka strofa počinje opisom koji ulepšava sliku koju pesnik o Bogu ima. Bože mudrosti, Bože ljubavi, Bože vjere, Bože nade, Bože i Gospode... /Bože ljubavi/ Podari i meni/ Dio Svoga Srca,/Ne bih li sve oko sebe zavolio./neka me tvoja sveta desnica/ Uputi do rajskih stepenica, prepodobnim i molitvenim glasom pesnik završava ovu prelepu pesmu.

Crkva na Rumiji, planini izviše Bara jeste kako pesnik veruje i peva: Put do neba. Slede pesme: Barski Hram, Sveti Jovan Vladimir, koji se smatra prvim srpskim svecem i zaštitinikom grada Bara. Vladimirov Krst za koji se vjeruje da ga je držao u rukama za vrijeme pogubljenja, smatra se hrišćanskom relikvijom. Prema LJetopisu popa Dukljanina, Samuilova ćerka Teodora Kosara je zavolela zarobljenog kneza, molila je oca da je uda za njega. Car je dao Kosaru za ženu Vladimiru, a zatim svog novopečenog zeta vratio na dukljanski presto da vlada kao njegov vazal. Vladimir je ubijen 1016. godine. Odrubljena mu je glava ispred crkve u Prespi, carskoj prestonice, gdje je i sahranjen. Kosara je prenela njegove mošti u manastir Prečista Krajinska, blizu njegovog dvora na jugoistoku Duklje.

Marko bira zanimljive istorijske priče koje pretače u pesmu, i to su pesničke slike koje prate istorijske tragove onih koje je pesnik odabrao da o njima peva. Sveti Petar Lovćenski Tajnovidac je još jedna uspela pesma o NJegošu.

Slede pesme: Sveta Ksenija Petrogradska, pa potom Sveta Matrona Moskovska. Prva novokanonizovana ruska svetiteljka, jurodiva. Izabrala je najteži putu da kao jurodiva okaje grehe svog upokojenog muža. Druga svetica se rodila slepa. Pripisuju joj se čudotvorne moći izlečenja. Slede Kaluđerska pesma, Suza pokajnica, Zadušnice i još jedna zbilja uspela duhovna pesma Djela Gospodnja. Svakako da treba pome- nuti i pesmu Sveta Gora. Ciklus se završava pesmama Hristos Voskrese i Spasovdan.

Treba reći da ovo pesništvo nije dorečeno. Nije završeno. Ono je u fazi buđenja. I sdam autor kaže da je svestan vlastitog amaterizma. Početak nikada nije lagan i jednostavan. Sazrevanje dolazi kasnije. Pa i ono pesničko. Ovo Orlandićevo pesništvo se još uvek ne može udenuti u moderne tokove pesništva. Ono je samo po sebi istraživačko. Puno zanosa mladalaštva i lirizma. Ne pripada avangardi i bolje je što je tako, jer poznato je koliko avangardno nema milosti za lirsko poetsko ruho. Svedoci smo da se lirski subjekt u sav- remenoj poetici ismejava i od modernista se baca kao potpala na lomaču, gde gori svaki vid ranije poetske iskazivosti.

Gnušanje nad svime što je nosilo tragove tradicionalnog, realnog, proživljenog prekrivano je konceptualnom mimikrijom koja je avangardistima poslužila kao rekvizitarij za bolje sagledavanje nove realnosti kojoj su oni davali usmerenje. Umetnička igra procenitelja i onih koji vrednuju i dalje ne uspeva da uređuje i vodi sopstvenu egzistenciju u pravcu gde je uspinjanje uslov. Subjekt postaje tumač stvarnosti i ova igra ne pokazuje put ka izbavljenju i oslobađanju od stega nametnutih od strane ovih pomodnih kreatura koje su lagano silazile sa javne pesničke scene, nemoćni da prate ili makar uzmu udela u onome što je iskonska poetika nudila kao rešenje. Pojedinca, ma ko to bio, nije lako osloboditi od zavisnosti. Pristajanje na opsesivno koje dodeljuje značenje svemu što je nametnuto zarad višeg poetskog cilja pretvara se u obesmišljeno ideološko polje simulacije.

Možda je najbolnije od svega što je izvorna stvarnost i ono što je istinito i preživljeno potisnuto i uklonjeno sa pozornice na kojoj smo se našli. Uzgred treba reći da umetnost pokušava da se identifikuje sa svakodnevicom. Kad ne bi bilo tako, u čemu bi onda umetnost bila. Ovo je Orlandićeva svakodnevica. Svidelo se to nekome ili ne svidelo. Za sada od njega toliko. On bolje ne ume i ne može. Svestan vlastite stvaralačke askeze Marko Orlandić definitivno ostaje na terenu tradicionalnog pesništva, ali se mora i to reći da se prilično uspešno snalazi u atarima čiste lirike. Dakle, s pravom možemo kazati da Orlandić pripada onoj retkoj grupi pesnika koji pišu dušom i srcem, i u svoju poetiku udeva moćni lirski naboj začinjen misaonim uzmasima, koji slede intuiciju i ona najčistija lična osećanja.

I da zaključimo: Nije ovo poezija konstrukcije. Nema ovde nepotrebne igre rečima. Nema skrivanja iza nedorečenosti. Nema lažnih i preuveličanih zanosa. Nema opsene i obmane, leksičke glazure, jezičkih vratolomija, kojih je prepuna takozvana moderna poezija. Orlandić je odabrao svoj pesnički put, i njime se kreće bez nedoumica i posrtanja. A taj put je sam gradio. On zna da postoji čitalačka publika kojoj njegova poetika neće biti strana. Ukoliko je i potrebna bilo kakva dodatna analiza, u ovom zapisu je ipak dovoljno toga rečeno, no, kako god, treba za sada i ubuduće ulogu presuditelja prepustiti čitaocu, jer sud čitaoca je dah svežine, i tračak svetlosti koja obasjava pesmu, a time i njenog tvorca. Čitalac je prva, ali i poslednja adresa do koje će ovi poetski darovi dosegnuti. Iskreni da budemo, prava poetika i istinsko pevanje u realnosti mnogo ne mare za bilo kakvo tumačenje sa strane.

Pesma ima svoj život, kao i onaj ko je stvorio. Uostalom, šta je čitav život do lov trenutaka. U tom kontekstu treba posmatrati prvu knjigu i ovaj poetski igrokaz mladog pesnika Marka Orlandića.

U Beogradu, jula 2022. god.

Veselin Mišnić,

književnik i književni kritičar