Mirjana Štefanicki: KNJIGA O KNJIGAMA 3 - Recenzije, prikazi i eseji

ČUDESNO OSEĆANJE OTKRIVANJA

Mirjana Štefanicki: „Knjiga o knjigama 3 – recenzije prikazi eseji“

Čitajući knjige o kojima imate potrebu pročiniti koje slovo više, i svoju misao, čin je zalaganja životnih i književnih iskustava. Pesnici se, posebno, u tome prepoznaju jer u njima donose i odgovarajući izraz i pogled koji je, u neku ruku, napravio dobar spoj sa ličnim pesmovanjem. Vreme sve otkriva i usavršava, novostečenom pesničkom materijom i polako pesnik postaje uporni čitalac. Čitajući druge, on čita sebe, čitajući njega mi čitamo i druge. Otkrivamo i nova imena.

„Zato je Radost otkrivanja1 ujedno i radost deljenja (kako piše Mirjana Štefanicki)2 Pišući o pročitanom darujemo drugima mogućnost da zakorače u nove svetove koje smo pronašli. A svaki takav korak jeste još jedna potvrda da književnost postoji da bi se otkrivala – iznova, i uvek sa istim čudesnim osećajem otkrivanja nečeg što je dugo čekalo da bude viđeno.

U ritmu života, među užurbanim koracima i svakodnevnim obavezama, postoji jedan poseban trenutak koji zaustavlja vreme… Pisanje o pročitanim knjigama. Pisac u toplini svoje sobe, na klupi u parku, u čitaonici biblioteke, (...), zapisuje nečujne rasprave o rečima koje su ga dotakle, idejama koje su ga zaustavile i likovima koji su ostali da žive u njemu.“

Čemu ovaj uvod? – pitam se.

I sam prođoh tim putem u kome se stalno okrećem poetici autora o kojima pišem a sa njom na novu vagu stavljam i svoju. Tako to uporno, evo već neku deceniju, čini Mirjana Štefanicki,2 koja je po vokaciji pesnikinja kritičkog jezika na kome uporno radi i pokušava da stalno novim iskušenjem dosegne potrebnu kritičku meru. To je, verujem, njen izbor samo u početku a potom zahtev onih stvaralaca koji su je razumeli, i poželeli da i njih neko razume. Tako su nastajali tekstovi Mirjane Štefanicki u formi recenzija, prikaza i eseja, koje ona, sabira u posebne knjige, ova, „Knjiga o knjigama 3“3 njima se pridružuje. Ona tako prati književno vreme koje protiče sa osloncem na jezik i upornim traganjem za smislom života.

Ne bez razloga ovaj izbor, ili sabir, tekstova otvara esej o Milici Stojadinović Srpkinji, prvencu po svemu, zavetnici ljubavi, ruđenja prirode, otadžbinstva: Budimo sa njom, Milicom, bar trenutak dok govori: „Svako Srpče koje se rodi/ Srce ga prvo Kosovu vodi...“ Kada govori – „Srpče“, misli na sve one koji jezikom srpskim govore i misle, valjda. U tome se svi razumemo. Ne može da ode ono što jeste, već samo ono što nije. U eseju o Milici, stala je sva istorija znamenitih srpskih pesnika koji oličavaju vreme kad se pevalo dušom jednog drugog „književnog sazvežđa“. I ova Srpkinja (Mirjana) (rodo)ljubnost, koju uvek izdvaja u prvi plan donosi posebnu vrednost rukopisa, posebno u vreme kad su srpski jezik, kultura, istorija, kosovski mit i tragika stavljeni na žar koji se pridodaje da plane gde ne treba. Kamen ne gori, po njemu samo mlataraju jer, dobro je uočila Anđa Šušić da je „pisac je škriljac,” a Mirjana da „njena poezija nosi pečat (...) duše, veličinu emocija i čvrstinu stene.“

Mirjana nastavlja da prelistava knjige savremenih pesnika ranijeg doba tražeći u njima sasvim razumljive vrednosti i otkrivajući paralele između promisli i citatnosti koju koristi u pravom trenutku, uspostavljajući tako ravnotežu vrednosti kako racionalnog i emocionalnog tako i „misaonog i lirskog, uzdržanog i retoričkog“.

Ovde se ponavljaju i neka imena iz ranijih knjiga Mirjane Štefanicki, što ukazuje da ona prati poetski uzrast, osobitno određenih pesnika. Ima ih, dakle na umu, da jednog dana o nekima sačini (uz dodatak) malu studiju. Bibliografski restlovi joj pomažu da se podseti na vreme nastanka svojih tekstova, upotrebe u promotivnom smislu, bibliografske odrednice pre svega. Ponekad je u tumačenju sažeta kao da nam ne želi uzeti ugođaj otkrivanja piščevih sklonjenica ili samo naznaka, obrisa. A iza svake od njih ostaje po jedna eseja, koji je, možda, namerno pribeležila pa da mu se vrati kada bude imala više snage da podigne tu gromadu jezika. Skraćivanje je vrlina da se odbace i „izluče mnogi impulsi i oblici, i, kad sve to uradi, onda onom probranom što ostane dadu“4 svoj osobeni stil, nazvao bih to stil – Štefanicki. Radeći na svom stilu u njega uziđuje sve ono što sam napomenuo, ne samo ja nego i drugi pročitavaoci, i ono što tek treba otkrivati. Zato ovu knjigu treba pažljivo čitati sa dosta prostora na marginama kako bi uočili sebe „U ogledalu tajnopisa“ (naziv knjige prikaza Jovanke Stojčinović Nikolić). Možda je ovo prejak naziv za ogledalo ali on ukazuje na potrebu pažljivog čitanjovanja do čega je našoj književnici baš stalo da otkrijete i uđete sa njom u dijalog, makar on trajao oko jedne jedine (ne)rasudne reči, na primer „ljudskovina“ koju Jovanka napisa u posveti Mirjani.

To nam je potrebnije danas nego ikad, da se uljudimo, složimo i obožimo, ali strah me da se traganje za takvom vrstom smisla ne nastavi da umesto ljudskovine pretvori u ljuskovinu (iverje). Ali, treba znati da nema sveta ni planete bez pesnikovine, pesnikovanja, svaka buka i mlataranje (makar i jezikom) strano je i ljudima i pticama.

Melemno, zbog bola koji je preživeo, čitamo Mirjaninu pesmu posvećenu Paunu Petronijeviću i Maloj Ptici, kako je Paun zvao svoju ljubav, koja je nastavila da peva grlom mnogih pesnika. Tu je i pismo Paunu („Čin književne pravde ili oda belini bola“)5, možda jedno od najlepših koje sam pročitao a upućeno je pesniku bez obzira što ga on neće dobiti ali će Mala Ptica leteti dokle god bude pesnika, ljubavi prema pticama poezije. Kao priređivač sabranih pesama Pauna Petronijevića zahvalan sam Mirjani Štefanicki za ovo pismo, koje je jedna mala studija o poeziji ovog rano preminulog pesnika (1936–1962), nekog ko je potonjim antologijskim vrednovanjem srpske poezije dobio visoko mesto, ono koje su njegovi savremenici najavili njemu još za života: „Branko Miljković je bio i ostao princ filozofske, a Paun lirske poezije.“ Hvala Mirjani za citate Paunove poezije iz koje izdvajam samo jedan fragament: „Ti ptica, bila si pretvorena u cvet;/ Najlepša ptico dana i nikad umrla pesmo.” Na više mesta u ovoj knjizi Mirjana pozdravlja ptice kao sunce života, stihovima koje je „skinula“ iz knjiga u svoje prikaze. Tako jedan od najlepših čitam nekoliko puta, a on glasi:

,,Ako želiš čuti pesmu ptice

Nemoj kupiti kavez

Zasadi drvo“.

Onda otvorim rukopis svojih haikua koje spremam Bori Latinoviću u Kulu (danas su ptice pobegle iz Kule) povodom jubileja haiku biblioteke „Macuo Bašo“ i izdvajam jedan haiku koji dodiruje misao (rekao bih haiku sentencu) ovog nepoznatog pesnika. Ja kažem:

Otac sadi

trešnju. Papagaj iz kaveza

vežba pesmu.

Dakle poezija, i priča o poeziji, dovode stvari na svoje prirodno mesto a sve to, na neki način, naglašava i podstiče i Mirjana Štefanicki. To je njena vrsta brige (koju je otkrila na primer kod Svetozara Savkovića) za savlađivanje puta „Odavde do negde” gde „negde“ može biti metafora budućnosti“ o kojoj mi i ne znamo dovoljno. Kako je to, vidi naša kritičarka doznajemo iz dva intervjua koja je dala za ugledne časopise a suština je u tom da moramo pratiti nerve prirode i tu naći dodatak duhu kao ljudskoj nagradnji.

Dobra nadgradnja književnoj reči Mirjane Štefanicki jeste i njeno uzdarje Nadži Namanu (Harisa, u Libanu, 1954), književniku, esejisti, izdavaču i humanisti, za dobijenu nagradu koja nosi ime njegove fondacije. Tekst je ispisan dvojezično (engleski – srpski) i donosi brojne podatke o fondaciji, nagradi i lauretima sa srpskog jezičkog područja.

I ovde zatvaram ovu knjigu, a predlažem novo čitanje. I sebi i drugima. No, prvo da je preporučim kao vrednu za štampu.

Milijan Despotović

U Požegi,

15. februara 2026.

_________________

1) Momčilo Spsojević: „Radost otkrivanja“. knjiga o kojoj piše Mirjana Štefanicki.

2) Mirjana Štefanicki (Novi Sad, 1954) piše poeziju, eseje i književnu kritiku. Objavila 16 knjiga. Živi u Novom Sadu.

3) Mirjana Štefanicki: „Knjiga o knjigama 3 – recenzije prikazi eseji“, Prometej, Novi Sad, 2026.

4) Branko Lazarević: „Filozofija i sociologija umetnosti, Zamak kulture, Vrnjačka Banja, 1978, str. 52.

5) Od 2013. godine Književne novine „Svitak“ iz Požege dodeljuju, za afirmaciju književnog dela Pauna Petronijevića, književnu nagradu „Paunovo pismo“. „Pismo za pismo“, naziv je obrazloženja da se ova nagrada za 2026. dodeli Mirjani Štefanicki.

***

BELEŠKA O PISCU

Mirjana Štefanicki Antonić rođena je na Đurđevdan, 6. maja 1954. godine u Novom Sadu. Po obrazovanju je ekonomista. Sav radni vek (33 godine), neprekidno radila u istoj banci u Novom Sadu, koja je usled transformacija u bankarstvu menjala ime od Jugobanka, Continental banka, do NLB banka.

Pesme su joj prvi put zastupljene u knjizi ,,Sto pesama” (deset pesnika sa po deset pesama), Kulturni centar, Radnički univerzitet ,,Radivoj Ćirpanov”, Novi Sad, 1972.

Objavila šesnaest knjiga, od toga jedanaest knjiga poezije, tri knjige književnih ogleda i dve knjige književnih kritika.

U decembru 2020. godine, izašla je iz štamparije knjiga – Dr Milovan Gočmanac, „Ingenijum uzvišenog stila – o književnom delu Mirjane Štefanicki Antonić“, Svitak, Požega, 2020.

U aprilu 2023. godine, izašla je iz štamparije knjige - mr Bojana Grbović, „U književnom svetu Mirjane Štefanicki Antonić“, Prometej, Novi Sad, 2023.

Prisutna je u zajedničkim knjigama poezije, u zbornicima poezije, u časopisima za književnost, umetnost, kulturu i nauku.

Zastupljena u savremenim antologijama poezije.

Piše poeziju, književnu kritiku, recenzije, kratke priče. U pripremi roman za objavljivanje.

Pesme su joj prevedene na engleski, bugarski, makedonski, slovenački, ruski, francuski, arapski i poljski jezik.

Nagrađivana za svoja poetska ostvarenja.

Laureat je Međunarodne počasne književne nagrade “Nadži Naman“, za celokupan književni opus, iz Libana, za 2025. godinu.

Dobitnica je Velike nagrade žirija na konkursu „Il Meleto di Guido Gozzano“, Aglie kod Torina, Italija, 2025, za pesmu i haiku na temu „Svetiljke“.

Takođe je laureat Međunarodne nagrade „Amilcare Solferini“, Torino, Italija, 2025.

Član je Društva književnika Vojvodine od 1997. i Udruženja književnika Srbije od 2019.

Živi i radi u Novom Sadu.