Nataša Zorić Živanović - Beskrajna

PESME OLISTALE LEPOTOM

Prečitavam, polako,  drugu zbirku pesama  Nataše Zorić- Živanović, Beskrajna, polako da bih što duže uživao u lepoti  koja ovo pesničko stihozborje daruje čitaocu. Utvrđujem, svojom pesničkom okrenutošću stihu, da ono što nazivamo modernim pesničkim izrazom ovde se očituje punoćom  lepote pesničkog iskazivanja.

Ovde svako slovo, svaka reč, svaki stih,  liči na nisku brilijantnog đerdana, koji presijava svojim moćnim zračenjem, kroz umeće  koje kazivanjem autorka pokazuje.

Nataša Zorić je autorka koja autentično  stvara, vešto saopštava, na svoj osoben način, ono što se oblikuje kao lepa pesma. Sve njene pesme  su olistale ljubavlju, koja je osnovna tema ove zbirke. Ne radi se ovde o ljubavi kao odnosu između muškarca i žene, jer u zbirci skoro da nema pesama erotskog sadržaja, već o univerzalnosti ljubavi prema svemu što  je čoveku drago.

 Natašin lirski glas peva o onome što joj je  najdraže: sinovima Alekseju i Andreju, kojima posvećuje ovu zbirku, bližnjim i dragim, onim koji joj znače nešto više od drugih, rodnom Arilju i njegovim lepotama,  Rzavu, prirodi, kosmosu, veri i pravoslavlju, o ženi...

Natašina Pesma o ženi je, po mome skromnom sudu, jedna od najlepših pesama i ikona ove zbirke. U njoj je sublimirana sva istina i sva stvarnost u kojoj se žena  u ovom svetu predstavlja. Ona nije samo simbol ljubavi muškarca, ona je izvor života, kapija u svet, majka, nada, radost, bol, hleb i vino...u ženi je svo bogatstvo!

Natašinu zbirku krase i pesme o univerzalnim  stvarima koje nas okružuju. O sudbini urezanoj u dlanovima - ...u svakoj liniji po jedna priča, roditeljskoj ljubavi, o strepnji, iščekivanju, nadanju...Ukupno, ceo život i sve što ga čini ovde je našlo svoje mesto, konkretno, lepo  rečeno, sa porukama koje iz života izviru koje su ne samo autorki nego i drugima putokazi.

Svodeći utiske o poeziji  koju su u sebe primile korice ove zbirke, nameće mi se zaključak da je pesnikinja Nataša Zorić – Živanović pokazala umešnost kazivanja, lepotu izraza, odabir tema koje izviru iz samog života i veliku pesničku zrelost i da je čitaocima dala nešto svoje, nešto lepo i veliko.

Uostalom poslušajmo misao Mitrofana Hilandarskog koji nam poručuje: „Naše je samo ono što dajemo drugima!“

                                    Miroslav Mišo Bakrač, književnik

*

ŠTA JE BESKRAJNA?

Beskrajna je druga poetska zbirka Nataše Zorić Živanović.

Posle sedam godina dugog izdavačkog besprisustva nakon prvog poetskog rođenja pesnikinje, dočekali smo i drugo rođenje; poetsku zbirku Beskrajna, možda upravo kao beskrajno čekanje između debitantske poetske galerije slova i slika u slovima, i ovog što sada i konačno imamo priliku čitati.

Beskrajna je 62 pesme dugo šetanje kroz Natašin poetski i emotivni život, upoznavanje sa pesnikinjinom prirodom i prirodom oko pesnikinje, prebiranje po njenom bogatom i nimalo mirnom unutrašnjem svetu, prema toj večitoj vatri što ne mine ni pred uraganima ni pred potopima, njeno Slovo ljubve sa posvetom dvojici sinova, sa posvetom onima koji su bili Spiritus movens pesnikinjinog ljudskog i literarnog bića.

Reč je, kao što spomenusmo o  poetskom žišku što lako postaje vulkan, vulkanu što niče u sopstvenom feniksovskom pepelu, u tom večitom krugu samostvaranja i samog stvaranja.

Pesnikinja je naš Vergilije izvan paklenih poetskih dveri, ali duboko u lirskim u krugovima, što nas vodi znanim i neznanim, fizičkim i metafizičkim dugokoračnicama i prečicama, kroz sve one, možda upravo borhesovske, iako ne Borhesu slične, puteve što se račvaju u beskrajne kosmogonične svetove Nataše Zorić Živanović.

Ipak, daleko od toga da bi delo i samu autorku trebalo posmatrati samo kroz prizmu apstraktnog i naživljenog. Pesnikinja je i majka, ćerka, rođaka, žena, dete svoje epohe i svog zavičaja. Ona je jaka i slaba i u svoj svojoj slabosti, opet feniksovski snažna poput slova osuđenog na neumir i nesmrt. Beskrajna je majka Beskrajnoj i u Beskrajnoj beskrajnom i alefovski sveprožimajućem što prošlost, sadašnjost i budućnost čini bezvremenim i vanprostornim logosom kakav samo Um Umetnosti može ponuditi svom Prožimaocu.

Sa Beskrajnom bolje upoznajemo njeno Brekovo i Arilje, i kao geografske odrednice i kao autorkin Šangri – La, gde se čuda ne broje na prste i do sedam.

Beskrajna je i zavodljiva slovoljubiva Vestalka što svaki sledeći put začinje sa očima čitalaca, plešući poput balerine ili derviškinje, sasvim svejedno i nebitno.

Nataša Zorić Živanović, ponoviću, svojom tek drugom poetskom zbirkom dugom sedam godina čekanja, pozicionira svoj poetski stih u više nego vredni kredo orečen šestoslovljem: Čitati!

                                       LJubodrag Stojanović, književnik

*

KIŠNE USPOMENE

Dobuje kiša

I

Južno seva

A

Južnije grmi

I

Nema straha

A

Sreća je živa

I

Zdravko Čolić

A

Jedno potkrovlje

I

Neobičan zid

A

Šuma doziva

I

LJubav u travi

A

13. maj je

I

Most koji visi

A

Jakna od teksasa

I

Modro je nebo

A

Zvezda padalica ode

I

Zamišljena je želja

A

Naiđi kao slučajno

I

Ispuni je

A

U osam na raskrsnici

I

Vrati me u srećne dane

A

Kiša nek dobuje

I

Južno nek seva

A

Južnije nek grmi

I

Nek nema straha

A

Sreća nek živi

FRIDA

Sa ovoliko godina i ponekom borom

pod glavu stavljam omiljene knjige.

Frida,

posmatram te.

Ti imaš manje bora od mene.

Vidiš li ih ?

Čujem te,

svako slovo, svaku reč.

Menjaš sebe, mene i svet.

Gde god da zaspiš

ja ću se moliti i čekati,

jer nemam šta da pružim.

Naslikaj nemogući akt,

umrsi, upleti, razmaži boje.

Strah i ljubav se nadmeću,

pevaju dok ih slikaš,

prolazno je sve, prolazno -

odjekuje.

SUNCOKRETI

Na sve strane suncokreti.

LJube se dok sunce jutro umiva.

Nad njima nebo svetloplavo,

I njegovo pitanje: šta se zbiva?

U glavama suncokreta

Priviđam osmehe na licima dece,

Dok stižu nova leta i dani se roje

Sad kad je sve postalo od kosmosa veće.

Suncokreti pored puta,

A on beskrajno težak i dug,

Nekad je spajao nas a sada

Opružen spaja samo sever i jug.

ZAVET

Opet taj snažni osećaj –

Nadaš se nekom ko uz tebe nije.

Osećaš ruke i lice,

Srce koje mahnito bije

I sve čekaš: Kad će doći?

Taj neko je živ

Odavno ti posmatra lice,

Dišete isti vazduh,

Zajedno stojite kraj litice,

A niste se takli.

Čežnjiva ga juriš

Dok on strmoglavo žuri,

Meri vreme na sivom satu

A niti ljubavi mu padaju po koži,

Licu i vratu.

Čuvajte jedno drugo, kažem,

Baš tako kako želite.

Iako niste jedno uz drugo,

Život, i u njemu ljubav,

Istinsku delite.

DEVOJČICA I ŽENA

U male šake ta žena smešta obraze.

Poljubi tvoju desnu i levu ruku,

Vrat i desni obraz.

Levi si oslonila na moje rame.

Na tom mestu si sigurna,

Ja te čuvam kao svetinju,

Volim i ne dam nikom.

U naručje te žene te predajem,

Ti, kćeri, pružaš ruke.

Znam da će ti ona darivati

Blagost, pažnju i ugađanje.

Znam, kćeri, jer se smeješ.

Dok te ljubi, pomislim :

„Blago tebi“.

Dok joj mašeš ona nas pogledom grli.

Nečujno i nevoljno odlazi.

MORSKA

Iz mirnog mora dopire tvoj glas.

Sa nulte tačke pa preko neba

Meri se ljubav.

Možda i dalje od toga?

Belutak se grči dok iščekuje talas,

Prstima ga prigrlim,

Pa reči stvaram.

Svežinu jutra ne dira niko,

Ćutim i čekam...

Oči je savladala želja

Ima li šta jače od toga?

Jesu li ti pričali,

Nekad,

U svitanje o sreći?

Moje lice je okrenuto ka suncu.

Tvoje lice ka mom.

Kao da smo na par koraka

Jedno od drugoga,

Ti srećan, ja srećna.

Svitanje naše sreće.

IGRA PRSTIJU

Prsti se spuste

Zatitraju nad nama i vlatima trave

Senke se komešaju pod odsjajem zvezda

A modrim nebom rasute su

I

Što ih duže gledam sve ih više nadolazi

One odozgo vide, broje i pamte

Zasluge i priznanja

Podvale i pohlepe

I

Davanja i borbe

I

Opraštanja i podrške

Odricanja i molbe

I

Jednom te pronađu

Pa u trenu posipaju sve kako sleduje

I

Više nemaš prste da ih spustiš

Ni na vlati poljuljane trave

Ni na čelo

BALERINA

Balerina sam

Usavršila sam svoju arabesku

Balerina sam

Gledaj

Ne veruj

Zavidi

Pati

Dodiruje me svaka dirka klavira

Moja arabeska je viša od uzvišenog

Balerina sam

Zažmuri

Ćuti

Plači

Odbij

Nikada nećeš videti dušu balerina

Niti kad uzlete ka nebu

Silne i nežne

Ranjavih prstiju

Balerina sam

NATAŠA ZORIĆ – ŽIVANOVIĆ, rođena 1976.godine u Užicu. Nakon završetka školovanja u rodnom Brekovu, potom gimnazije u Arilju, završila je Višu školu unutrašnjih poslova i Kriminalsitičko - policijsku akademiju u Beogradu.

Piše poeziju i prozu, bavi se slikarstvom iz hobija. Član je književnog Kluba „Prvo zrno suncokreta“ iz Brekova i Udruženja pisaca „Čegar“ iz Niša.

NJene pesme su objavljivane u zbornicima „Rukoveti zavičaja“, zbornik radova studenata Više škole unutrašnjih poslova, a zbirku pesama „Prva, prava, večna„ objavila je 2015.godine.

Nataša je majka dvojice sinova, Alekseja i Andreja. Živi i radi u Nišu.