Novi antiroman Slobodana Čurovića Apisa

Novi antiroman Slobodana Čurovića Apisa Dani užasa i noći divote u doba korone jeste svojevrsna burleska sa bleskom travestije gde se osnovna tema obrađuje s grotesknom ekstravagantnošću prostačkog jezika. Parodija koja ne preza ni od psovke da dočara „veličinu“ Velikog vođe i dubinu pada u podaništvo i ništavilo nove nacije. Aforistički način izražavanja (nekad smo bili nebeski narod a onda smo aterirali) daje prozi, koja se bavi pitanjima opstanka ljudskog roda, dozu crnog humora. Čovek bez vere i nacije, čovek-mašina, tetura se umesto da hoda slobodno, sa maskom na licu, bez radosti i vatre u srcu, i bez Boga i duše, bez smijeha. Poput Pekićevog čoveka iz romana „1999“ koji se napretkom tehnologije nije usavršio, nego se usrednjavao, kamenio u srednju vrednost, tako i Čurovićev čovek posrće pod pritiskom univerzalnih vrednosti. Specifičnom upotrebom jezika, grubom persiflažom totalitarnog sistema narator razotkriva naličje pandemije i državnog aparata koji može da oblikuje samo bezvoljne idiote. Paradoks je na vrhuncu u 36. poglavlju kada oni koji to moraju da čine, ili ne poznaju njegovo pravo lice, hapse Vaskrs, jer podriva temelje državnosti.

Provalija dvaju svetova, onih koji veruju i nevernika (nisu čuli za praznik Cveti) otvorena je u poglavlju 38. Kad bi se ja i ti uhvatili zabalušali bi do grla. Neprosvećenoj svetini suprotstavljena je jevanđeoska istina u svoj lepoti poezije i nadahnuću pesničkog izraza, koji kod Čurovića poprima dimenzije biblijskog kazivanja: Vaskrs je Sin u ljubavi Oca... Ozorih se kao nada u svijet, a evo sada se čitava vaseljena i vjekovi useljavaju u mene, idu mi u sretenje i spasenje. Kao kod Saramaga u Kamenom splavu, gde se Španija i Portugalija fizički odvajaju od Evrope i kod Čurovića su elementi književne fantastike povezani s političkim zbivanjima i ponašanjem ljudi. Pojava nadrealnog, nalazište ruda ispod Babangidije, se u antiromanu pripisuje totalitarizmu i podaništvu. Jedno vladino ministarstvo otkrilo je nalazište koje će dovesti do napretka čovečanstva. Najintelektualniji (smo) u Sunčevom sistemu jer imamo najviše poslušnih brava.

Vulgarizmi u antiromanu deo su novog doba, obeležje Ničeovog natčoveka i slutnja Orvelovog totalitarnog sistema (roman „1984“). Kad pesnik, onaj koji je u drugima lečio bolest od koje je sam umirao, kako je primetio pesnik Branko Miljković, ne može da se uzdrži od prostote, onda je svet krenuo u kataklizmu Jovanovog Otkrovenja. To pokazuje i motiv Velikog vođe, brata (simbol totalitarnog sistema koji sve nadzire, razara čovekovu dušu, ubija mu veru) koji je oličen u Milutincu. On je čuvar smisla u danima besmisla. Poredeći ga sa slepcem (Domanovićevim vođom), od koga je Milutinac grđi i luđi, Čurović zaključuje da Domanovićev slijepac ne vidi toliko loše. Narator je zaslepljen veličinom Milutinca, njegovom vizijom sveta, njegovom „slepoćom“. Svetlo naracije i tama otkrivenih rukopisa prepliću se poput vere Svetosavnika (među kojima ima istaknutih pojedinaca koji su zablistali u lepoti vere, kao što je to učinio Brđa) i nevere „novoveraca“, da bi se na kraju susreli u rečima patrijarha Pavla: „Budimo ljudi.“

Pored postojanja dva različita prozna tkiva u romanu prisutno je preplitanje parodije i groteske, preplitanje grubih reči sa milozvučnošću i blagošću poetskih izraza. To je naročito naglašeno u poglavlju 22. Bio sam u Evropi i tako gde stradalnicu Milicu Rakić opisuje kao Bogoružicu, mirisnicu, san neprobuđenog sebičnog svijeta, srbsku himnu plača, suprostavljajući njenu svetost duhovnoj praznini dukljanskih aminaša, koji su u poltronstvu NATO agresiju prozvali intervencijom.

Igra rimom, ples reči i politički govor, važniji su od epskih elemenata. Kritikujući inertnost srpskih pesnika posle izglasavanja bezakonog Zakona, igrajući se rečima, poput deteta, Čurović izjednačava nagradu sa nagrdom. Nagrade koje su dobijali postale su im nagrde jer nisu pevali o događajima u Crnoj Gori. Korona se rimuje sa kolonom (litijama), a kraj i kralj su reči koje kod Čurovića dobijaju nadrealno proročko značenje. Možda će se kraj sveopštem ludilu odricanja od srpskog imena nazreti kada vlast u Crnoj Gori i Srbiji preuzme kralj?

Nadrelano je do te mere proželo i naratora. To je čovek koji u strahu sluša Velikog vođu i od „pandemije“ skriva se u orman. Poput antičkog filozofa izgnanika Diogena iz Sinope koji je veći deo života proveo u buretu i Čurovićev junak, narator, vreme provodi u izolaciji, u ormanu. Obitavajući u buretu Diogen je svoje siromaštvo načinio vrlinom. Kod Čurovića je orman simbol dekadencije, nametnute izolacije i ispranog mozga, rezultat delovanja pronađenog rukopisa.

Pseudo-dokumentarnom tehnikom pronađenog rukopisa pisac objašnjava pozadinu „pandemije“, udaljavajući se na taj način od književnih motiva. Radnja je manje bitna, zamenjena je pamfletom, razotrkivenom „tajnom“. Svetlo se probija tek u naraciji. Opozicija „naše“ i „njihovo“, oličena u likovima Tadije i Amele, gubi se na kraju antiromana gde je nadvladava motiv spasenja duše. On je prisutan u pesmama Najobičnija, Sveti Sava čeka da ga uknjiže, u „krivici“ mitropolita, tamo gde poetika prevladava materiju, jer poezija je božanskog porekla, govorili su antički pesnici. Poezija je u veri pravoslavnoj, u epitetima kojima je Čurović ovenčao mitropolita Amfilohija (putovidac božje objave, naš sunčanik, dušom krvari rane kosovske, tronočuvac, utješnik).

Bezličenost administracije i obezdušenost savremenog čoveka, poenta antiromana Dani užasa i noći divote u doba korone, najjasnije se vidi u pesmi Sveti Sava čeka da ga uknjiže. Uklopljena u prozno tkivo ona oličava celokupno Čurovićevo književno delo, njegov pogled na svet, stavove, ličnost renesansnog čoveka koji hvali ludost i karikira aktuelnu situaciju u Crnoj Gori. Prozaista i pesnik su na istom zadatku dokazivanja nedokazivog. Duša i umetnost su večni, a vlast prolazna.

Čovek utemeljen u pradedovskoj veri je stamen i ne može biti predmet ismevanja. Oni koji su ismejali Svetog Savu na šalteru, tražeći mu matični broj nisu ni slutili da je njegov odgovor: Moje rođenje na Ribnici je datum svih srbskih rođenja presuda „natčoveku“, vlastodršcu koji se odrekao Boga, srpskog imena, korena, zaklona od nepomjanika i osuda svih građana koji su naciju i veru zamenili za večeru. Onaj koji je davno prijavljen / u svakom rebru, zenici i ikoni sada ponovo progovara u ovom antiromanu, u novim litijama, pronoseći barjak slobode i svetlosti u najmračnije vrleti Babangidije (Crne Gore). Tamu otkrivenih rukopisa koja se nadvila nad obezdušenim čovečanstvom može da osvetli samo luča poezije i vera predaka tako verno dočarana, a na nekim mestima i brutalno prikazana, u Danima užasa i noćima divote, novom romanu Slobodana Čurovića, jednom od najoriginalnijih romana u savremenoj srbskoj književnosti, jer na ubedljiv način, kroz grotesku, ironiju i autoironiju demaskira pali svet.

I pored mraka neslobode atmosfera antiromana uvijena je u beli veo optimizma. Prostačkim jezikom slenga, lokalizama, pokazuje dubinu pada, razduhovljenost u nadi i ljubavi čije su otkrovenje Amela i Tadija. Proleće će ipak doći. Ma koliko pristizale sotonske horde biće smrvljenje silom Božjom, a Bog je ljubav.

Vera Ponti

*

Нови антироман Слободана Чуровића Аписа

Нови антироман Слободана Чуровића Аписа Дани ужаса и ноћи дивоте у доба короне јесте својеврсна бурлеска са блеском травестије где се основна тема обрађује с гротескном екстравагантношћу простачког језика. Пародија која не преза ни од псовке да дочара „величину“ Великог вође и дубину пада у подаништво и ништавило нове нације. Афористички начин изражавања (некад смо били небески народ а онда смо атерирали) даје прози, која се бави питањима опстанка људског рода, дозу црног хумора. Човек без вере и нације, човек-машина, тетура се уместо да хода слободно, са маском на лицу, без радости и ватре у срцу, и без Бога и душе, без смијеха. Попут Пекићевог човека из романа „1999“ који се напретком технологије није усавршио, него се усредњавао, каменио у средњу вредност, тако и Чуровићев човек посрће под притиском универзалних вредности. Специфичном употребом језика, грубом персифлажом тоталитарног система наратор разоткрива наличје пандемије и државног апарата који може да обликује само безвољне идиоте. Парадокс је на врхунцу у 36. поглављу када они који то морају да чине, или не познају његово право лице, хапсе Васкрс, јер подрива темеље државности.

Провалија двају светова, оних који верују и неверника (нису чули за празник Цвети) отворена је у поглављу 38. Кад би се ја и ти ухватили забалушали би до грла. Непросвећеној светини супротстављена је јеванђеоска истина у свој лепоти поезије и надахнућу песничког израза, који код Чуровића поприма димензије библијског казивања: Васкрс је Син у љубави Оца... Озорих се као нада у свијет, а ево сада се читава васељена и вјекови усељавају у мене, иду ми у сретење и спасење. Као код Сарамага у Каменом сплаву, где се Шпанија и Португалија физички одвајају од Европе и код Чуровића су елементи књижевне фантастике повезани с политичким збивањима и понашањем људи. Појава надреалног, налазиште руда испод Бабангидије, се у антироману приписује тоталитаризму и подаништву. Једно владино министарство открило је налазиште које ће довести до напретка човечанства. Најинтелектуалнији (смо) у Сунчевом систему јер имамо највише послушних брава.

Вулгаризми у антироману део су новог доба, обележје Ничеовог натчовека и слутња Орвеловог тоталитарног система (роман „1984“). Кад песник, онај који је у другима лечио болест од које је сам умирао, како је приметио песник Бранко Миљковић, не може да се уздржи од простоте, онда је свет кренуо у катаклизму Јовановог Откровења. То показује и мотив Великог вође, брата (симбол тоталитарног система који све надзире, разара човекову душу, убија му веру) који је оличен у Милутинцу. Он је чувар смисла у данима бесмисла. Поредећи га са слепцем (Домановићевим вођом), од кога је Милутинац грђи и луђи, Чуровић закључује да Домановићев слијепац не види толико лоше. Наратор је заслепљен величином Милутинца, његовом визијом света, његовом „слепоћом“. Светло нарације и тама откривених рукописа преплићу се попут вере Светосавника (међу којима има истакнутих појединаца који су заблистали у лепоти вере, као што је то учинио Брђа) и невере „нововераца“, да би се на крају сусрели у речима патријарха Павла: „Будимо људи.“

Поред постојања два различита прозна ткива у роману присутно је преплитање пародије и гротеске, преплитање грубих речи са милозвучношћу и благошћу поетских израза. То је нарочито наглашено у поглављу 22. Био сам у Европи и тако где страдалницу Милицу Ð акић описује као Богоружицу, мирисницу, сан непробуђеног себичног свијета, србску химну плача, супростављајући њену светост духовној празнини дукљанских аминаша, који су у полтронству НАТО агресију прозвали интервенцијом.

Игра римом, плес речи и политички говор, важнији су од епских елемената. Критикујући инертност српских песника после изгласавања безаконог Закона, играјући се речима, попут детета, Чуровић изједначава награду са нагрдом. Награде које су добијали постале су им нагрде јер нису певали о догађајима у Црној Гори. Корона се римује са колоном (литијама), а крај и краљ су речи које код Чуровића добијају надреално пророчко значење. Можда ће се крај свеопштем лудилу одрицања од српског имена назрети када власт у Црној Гори и Србији преузме краљ?

Надрелано је до те мере прожело и наратора. То је човек који у страху слуша Великог вођу и од „пандемије“ скрива се у орман. Попут античког филозофа изгнаника Диогена из Синопе који је већи део живота провео у бурету и Чуровићев јунак, наратор, време проводи у изолацији, у орману. Обитавајући у бурету Диоген је своје сиромаштво начинио врлином. Код Чуровића је орман симбол декаденције, наметнуте изолације и испраног мозга, резултат деловања пронађеног рукописа.

Псеудо-документарном техником пронађеног рукописа писац објашњава позадину „пандемије“, удаљавајући се на тај начин од књижевних мотива. Ð адња је мање битна, замењена је памфлетом, разотркивеном „тајном“. Светло се пробија тек у нарацији. Опозиција „наше“ и „њихово“, оличена у ликовима Тадије и Амеле, губи се на крају антиромана где је надвладава мотив спасења душе. Он је присутан у песмама Најобичнија, Свети Сава чека да га укњиже, у „кривици“ митрополита, тамо где поетика превладава материју, јер поезија је божанског порекла, говорили су антички песници. Поезија је у вери православној, у епитетима којима је Чуровић овенчао митрополита Амфилохија (путовидац божје објаве, наш сунчаник, душом крвари ране косовске, троночувац, утјешник).

Безличеност администрације и обездушеност савременог човека, поента антиромана Дани ужаса и ноћи дивоте у доба короне, најјасније се види у песми Свети Сава чека да га укњиже. Уклопљена у прозно ткиво она оличава целокупно Чуровићево књижевно дело, његов поглед на свет, ставове, личност ренесансног човека који хвали лудост и карикира актуелну ситуацију у Црној Гори. Прозаиста и песник су на истом задатку доказивања недоказивог. Душа и уметност су вечни, а власт пролазна.

Човек утемељен у прадедовској вери је стамен и не може бити предмет исмевања. Они који су исмејали Светог Саву на шалтеру, тражећи му матични број нису ни слутили да је његов одговор: Моје рођење на Ð ибници је датум свих србских рођења пресуда „натчовеку“, властодршцу који се одрекао Бога, српског имена, корена, заклона од непомјаника и осуда свих грађана који су нацију и веру заменили за вечеру. Онај који је давно пријављен / у сваком ребру, зеници и икони сада поново проговара у овом антироману, у новим литијама, проносећи барјак слободе и светлости у најмрачније врлети Бабангидије (Црне Горе). Таму откривених рукописа која се надвила над обездушеним човечанством може да осветли само луча поезије и вера предака тако верно дочарана, а на неким местима и брутално приказана, у Данима ужаса и ноћима дивоте, новом роману Слободана Чуровића, једном од најоригиналнијих романа у савременој србској књижевности, јер на убедљив начин, кроз гротеску, иронију и аутоиронију демаскира пали свет.

И поред мрака неслободе атмосфера антиромана увијена је у бели вео оптимизма. Простачким језиком сленга, локализама, показује дубину пада, раздуховљеност у нади и љубави чије су откровење Амела и Тадија. Пролеће ће ипак доћи. Ма колико пристизале сотонске хорде биће смрвљење силом Божјом, а Бог је љубав.

Вера Понти