Poezija koja pojašnjava vidik vremena – Slobodan Ristović

Roza Bojanova

ALT – pesme

Izdavač: Međunarodno udruženje književnih stvaralaca

i umetnika NEKAZANO - Bar

POEZIJA KOJA POJAŠNJAVA VIDIK VREMENA

Poezija je ispred budućnosti. Ona razastire vidike vremenu. Neuljudno je misliti da se smišlja. Postoji. Tu je, samo što ne pripada svakom imaocu olovke. Stvara pojmove, nosi njihova razrešenja i putokaze. Pesnik je njen lučonoša i barjaktar, semenka i klica postojanja.

Imati damar, koji je u stanju da odgonetne njen „elektricitet“, ravan je daru sveznajućeg. On iznosi svetlost na videlo i ukazuje na to da je poezija ispred budućnosti. Kako je definisati, ako ne kao pretpostavku, verovanje da se ona može dotaći? Čime ako ne mišlju, svetlošću koja ima oblik sna sa staništem u našoj duši.

Pesnik je njena žeđ. Roza Bojanova je ključ tog izvoršta, onaj nagon novorođenčeta, koje svoju sitost ispoljava vraćajući mleko majke njenom pogledu. Pesnikinja to stanje boluje, da bi ga okoštalo i u ključ pretvorila, kojim će rojišta u sebi otvoriti.

Roza je promisao poezije, svetleći ožiljak zajedničkog vriska pred darodavcem, koji je nju izabrao za „raspeće“ među počastvovanima da bi je prepoznali i sa njom se sjedinili.

Suočavajući se sa ovom pesmaricom, tumačeći poetski košmar, setih se da oči tek u suzama pokažu svoju pravu boju. Ronim u toj esenciji, tražeći žar žeđi, da bih kada izronim, ugledao: „Dve ptice na obali okamenjene.“

Pretvaram li se u skulpturu soli, u reč, trunku iz misaone trine koja me je zarobila? Zaljubljen u sopstveno ludilo, gasim sebe. Kad tamo:

„Kad se zatresla krčma pijana

Od smeha i teških pesnica,

Kroz selo je prolazila najlepša žena,

A konj je poludeo od njenih kolena...“

Joj meni! Otkud u toj krčmi Brana Petrović, na koji je vašar sa džambasima krenuo!? On je Rozi u ciganskoj kovačnici iskovao slova i u vinu okalio, pomodrila od ženskog vriska i konjskog njiska.

Roza Bojanova, poznata bugarska pesnikinja, koja je sebe oslikala sa nekoliko stihova:

„Na prstima sveća sanja

Mi bogoslužimo,

Tako što pišemo“.

Iz pesme: Daleki diptih

Vraćam se stihovima, po kojima je ova vrla pesnikinja rod Srpskoj poeziji, srodnom podnebesju u kojem kad usanjaju vode počne izvirati vino. Ono kojim se opijaju i umivaju boemi, poput pomenutog Brane.

„Za njenim bedrima ljuljale su se kape seljana.

A ona je gorela za rukama mog oca,

Zato što su je držale kao čašu

Iz koje je pio,

Dok ne smekša. „

Čitajući, pretvorim se u talog na dnu pesme. Postanem živa smrt tišine, koja sakuplja rosu na dnu oka, boju da mu umijem. Roza osvajnava nad sazvežđem reči, kojima postaje tesno u nebesima knjige.

Čitam pesmu „Lav“ kao roman. Svaku reč stavljam u posebnu posudu. Krijući ih od sopstvenog straha, koji mi kaže „šuma je početak bajke i kraj moga detinjstva“.

Poezija nas tera da se nadrastamo. Voda je žedna pesme. Voda čuva naše pamćenje, kao što svetlost pazi da se senka ne ugasi. Poezija Roze Bojanove, ne spada u reči koje pročitaš i ugasiš, kao sijalicu pred spavanje. Ona neprestano gori, čak ni kada se ni prst pred okom ne vidi. Ta svetlost je „sa druge strane reke“ po kojoj se razliva budućnost...

Slobodan Ristović

Rogatica, jul 2024. god.