Predstavljamo – Jelena Gavrilović

Jelena Gavrilović - Preslica džidovke devojke

Jelena Gavrilović je rođena 25. 5. 1967. godine u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Diplomirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku.

Objavljivala je u periodikama: Gradina, Književne novine, Književne vertikale, Književni magazin, Istok, Trag, Sveske, Letopis Matice srpske, Beogradski krug kredom, itd. Objavila je četiri zbirke poezije: Prizivanje kiše (Beograd, 2007), Pisma pustinjske princeze (Beograd, 2010), Haljina koja ide uz Dunav (Gramatik, Beograd, 2019), Romansa za četiri muze i kontrabas (Gramatik, Beograd, 2022) i dva romana, Žene pod mojim krovom (Metafizika, Beograd, 2016) i Franc K. i ja (Gramatik, Beograd, 2017).

Pesme su joj zastupljene u zborniku Panorama savremene srpske poezije (Pesnički krug, pod pokroviteljstvom sistema Euromedik, 2024).

Živi u Beogradu. Članica je Srpskog književnog društva

* * *

Milan Lukić - Džidovska fantazmagorija

In medias res: nešto najuzbudljivije što u skorije vreme pročitah, jesu začudni i neodoljivi zapisi Jelene Gavrilović o DŽidovima! Pesme li su? Skaske? Legende il predanja? Maštarije? Možebit, sve to, vešto izmešano, u izudaranoj bahtinovskoj talandari ukraj Dunava nagaravljeno, pod sačem staroplaninskim zapečeno i na oblacima paperjastim ponad napaćene zemlje ponosne, na hrastovim talpama sa srebrnim escajgom servirano, uz kiseli kupus, jakako! alevom mitskom natrunjeno…

Ko su, zapravo, DŽidovi?! U južnoslovenskom folkloru poznate su, odavno, div-devojke, delije-devojke, naš pandan Amazonkama – ženama ratnicima, često nazivane DŽidovke, Arvatke, Rusalke, Arapke, Vojinke (nekad ih odmeni Kosovka ili Budimka devojka), koje redom biju, svi ih se plaše, pa i najveći među epskim junacima; niko im na crtu ne izlazi, klone ih se, a obično, nakon uvodne glorifikacije snage i veštine, opremljene na put kreću, što se u obredima prelaza podvodi pod liminalnu fazu, da bi upoznale junaka nad junacima sa ovih prostora, Marka Kraljevića, e da bi mu vernom ljubom postale i decu mu rađale (konkretno, da poziciju neustrašive div-devojke ulogom smerne domaćice zamene, koja će o gospodaru svome brinuti, decu rađati i na usluzi mu vazda biti). Ali, desi se sudbinski susret, pa u neznanju i njega, uz druge vojvode, na smrt preplaši, po polju razjuri ili prebije, jer se, recimo, sa puta uklonio nije, pa u takvim tipskim situacijama kada Marka Vukašinovog nadvlada veštiji megdandžija, npr. sestrić Dragiša, dete Dukadinče ili, pak, deva zanosnog izgleda (to je poetski rečeno, tačnije je ’pojava koja plaši’), Marko u neprilici zakuka da mu se otkrije, da zna od koga će poginuti i tada dolazi do identifikacije i prepoznavanja – rasplet je uobičajen i za ovaj krug pesama očekivan: devojku koja ga traži i koja mu se nudi ili sestrića koji pozdrave familije nosi, junak Marko na prevaru surovo ubija, ne želeći da rizikuje potencijalno novi sukob.

Ovakvi, manje rabljeni motivi iz narodnog pesništva, početna su pozicija za razbokorene arhaične kaže Jelene Gavrilović o DŽidovima-DŽidovcima-DŽidima-DŽidanima, ali su njeni likovi koloritniji, jer su mešavina različitih mitologija i religija, uz olfaktivne, taktilne, auditivne i kostimografsko-scenografske natrune lokalne tradicije (veći deo radnje smešten je u crnotravski areal, nekoliko vekova iliti milenija unazad), usmenog stvaranja i fantastične književnosti (ima funkcionalizovanih narativa, uz manje dorade), koji se istovremeno naslanjaju i na pagansko i na somnabulno i na pikarsko, i u svakom trenu zazivaju stripovsko i najzahtevniju holivudsku produkciju.

DŽidovi su, zabeleženo je, došli u južne krajeve sa obala Danubijusa (ko ga je video, zaboraviti ga ne može), a legende svedoče da ih nekada beše posvuda. Behu golemi, nekoliko glava viši od običnih ljudi i dugovečni (življahu po dvesta-trista godina, da ko brojaše bilo bi petsto-šesto), a mnogi od njih i ne umiru, ili to čine kad je njima volja (otud im drugo ime Nemri), ili kad slome bedrenu kost (tad ih monolitna zajednica obično na ledini ostavlja da skapaju, što se poštuje i za šta svi imaju razumevanja, mada se javljaju i odstupanja od običaja, sa pojavom mešanaca koji smutnju unose); kameniti su (očigledno su rod po babine strane, od znamenitog Markovog protivnika, Mihne Kosturanina, koji se ne pominje, ali se sluti), iz jednoga komada, kao hrastovi otesani, od kojih su i nastali (’što je od hrasta, to je u njima lomno, ljudsko; što je od kamena, to je večno’); nemaju zglobove, te ne mogu nogu u kolenu saviti, i prinuđeni su da se prilikom seksualnog čina snalaze (čine to otpozadi, stojeći, najčešće uz drvo, mada nekad i u šetnji oposle; za svadbu, inače, mlada ima privilegiju da sama bira drvo uz koju će je mladoženja prisloniti), zato nikada ne ležu – i spavaju i ljubav vode stojeći, tako im se žene i porađaju, a u hodu i doje; sve kipti od strastvenog i animalnog, a onda se u tom ludilu, mitološkom kolopletu i fantazmagoričnom prepletu ukaže nežna tankovita svilena poetska nit – kukurek koji iz oka cveta, mo’š misliti! Ili zanosne vile medarke sa ’očima od ćilibara i kosom od kukuruzne svile’.

Žene su bez dvojbe, lepše su od muških, jer imaju manje čvornovate glave i kosu na temenu, doduše, proređenu i istanjenu, mada su znani načini da se kvalitet čekinjaste dlake poboljša; ogrubela lica, izraženih jagodica, nakostrešenih obrva, širokih nozdrva; grdne jesu, ali nisu akrepi, kako Bugari drsko i bezočno lažu; ipak, pojašnjava se, i DŽidovi i DŽidovke su neobično pitomi, blagi, osećajni, ranjavi, mada, dođe tako i doba kad se jave puste đavoline, žene se razuzdaju, zajaziti se ne mogu, a muški prohuljave… Gostoljubivi su, pa putnici namernici ne samo da prvi jedu, nego im se domaćica, uz blagoslov muža, na sveopšte zadovoljstvo ljubazno daje, a kada, recimo, pobratim nastrada, pobro mu odmah ženu privede i na nju naskoči, kako se i priliči. Ipak, nikako ne vole prolivanje krvi (fuj!), pa se hrane žitom i biljem, uz malo ribe, a kad bagrem procveta, lele! samo njega jedu te im duša postane nekako leptirasta (otpor prema krvi dodatni je razlog da se gubitak devičanstva pre udaje ceni vrlo, pa se i određene radnje u novom pragmatičnom naraštaju u tome smeru preduzimaju). Vešti su u obradi kamena i drveta, a naročito u kopanju tunela, zato su oduvek tražene lagumdžije bile. Iako dugoveki, bizarnim se doima da ne znadijahu šta je budućnost, pa ni reč ’za dan posle sutra’ u jeziku svome ne imađahu – ovako se, inače, pripoveda u knjizi, uz obilato korišćenje arhaičnih glagolskih oblika, a kada njih u torbaku ponestane, još starije se prareči iz trapa vade ili po njihovom modelu grade; leksičko bogatstvo neretko se javlja i u funkciji karakterizacije, pri tananom nijansiranju, kao u gradacijskim primerima: nezajaž – neizdrž – nezadrž. Kao osobenu stilsku odrednicu uočavamo meke poetske nanose u čvornovatom proznom tkivu, pa se pojedini delovi ukazuju kao vrhunska poezija, koju treba drugačije grafički oblikovati da to uoče i manje pažljivi čitaoci, te stoga, evo, naznake prostora: „Tu i planine škrguću zubima noću. Trava opija.” Ili slika žene: „Beše nalik brezi koja hoda.” Ili sećanje: „I voleh je, jer umede da mi zaspi na prsima, kao rana umirena travama.”

Skazom dominira ispovedna forma, raznoraznih DŽidova i DŽidovki, ali i običnih ljudi – kolenovića; velmoža i gospodara, mešanki i mešanaca, putnika namernika, učesnika i komentatora dešavanja, posvećenih mučenika, žena dunđerskih, grešnica i svodnika; kazivača koji za čorbu od goveđih repova priču kiti, babe koja pamti i iz sećanja kamena izlapelo, žene psetara i ponosne žene koja muža sveti, brižne dojilje, freskopisca i modela, ljubavnika poodavno mrtvog, žrtve koju pred priču za glavu skratiše, mlade Dukljanke, iskusne Vlahinje, zatočenog dalmatinskog juvelira; ispovedaju se bogonosci u tamnici, uškopljenici, najamnici, zanatlije, mlinarice, činjarice, vidarke, majke; ispovedaju se caru, duždu, banu, hroničarima, braći i sestrama, čitaocu…

Ima jedna kasaba, uz Drinu, koju u svetu poznatom načini roman, nekoliko vekova nakon gradnje velike zaveštajne građevine; na drugoj strani naše zemlje, na samo pô dana hoda džidovskoga, ima jedna druga varoš, Kara Kas, ispod znakovitog Čemernika, nekada po vrednim dunđerima znana, koju će ova knjiga slavnom tek učiniti. Koloritni mitski prastanovnici njeni, moćni DŽidovi i DŽidovke, zemljom crnotravskom tabanajuć poput probuđenih orijaša Kazua Išigura, a u ambijentu začudnog Pamtiveka Olge Tokarčuk, sa brojnim asocijacijama na ’poetiku ružnog’ Pjera Paola Pazolinija, blesavo poput gargantuovskopantagruelovskih inscenacija, a nama prepoznatljivo, jer su iz šireg južnoslovenskog i balkanskog nasleđa pomešanog sa lokalnim, u fragmentarnoj zamamnoj fantazmagoričnoj prozi u kojoj sve pršti od senzualnog, erotskog, raspusnog, jarosnog, snovidog, paganskog, pokladnog, vilinskog i đavolskog, uročnica i bajalica, himera i opsena, pustahija i nesmirajnika, postići će da čitaoci nakon retkog zadovoljstva u tekstu, u ove legendom osenčene predele i bez državnih vaučera pohrle, a prostor uz Vlasinu, za budući obelisk kao zahvalnost autorki, već je bezecovan…

Oneobičenom knjigom široko su rasejane mudre, aforistične, poetične, duhovite, cinične izreke – zavisno od kontekstualizacije – pa svodeći zapis navedimo nekolike primere:

Rugoba se podneti može, glad već nikako.

Ne ubijaj sekirom ono što možeš oboriti čvrgom.

Ko mater žrtvuje, taj nema svetinje.

Tamo gde bogovi stradaju, ljudi se nemaju čemu nadati.

Kad je u srcu zebnja, svaka je voda vidovita.

Što se brzinom vetra izgovori, urok ne može da zapamti.

Žudnja i Saplet su rod rođeni!

Zvuk koji ne začarava, jedva da je vredan pomena.

Čovek progovori i kroz otvor na stražnjici kad mu zapuše usta.

U bogove ne verujem, za mirna dana. Ali u kletve verujem.

A kakva je tajanstvena moć preslice DŽidovke devojke, u naslovu zazvane, kako se i gde može zadobiti i ko je može posedovati, a reč je o atributu suđenica iliti suđaja, čitalac će u knjizi saznati, a ovde tek intrigirajući citat: „… Zato se junaci plaše preslica ženskih više od buzdovana i mačeva.” Na kraju, o tome rečito zbore i mrtva usta DŽidovke devojke u epskoj baladi „Posmrtna pesma DŽidovke devojke”:

Junaka ja tražim

Za njeg’ vlažne šume

U nedrima nosim

Melem-trave, polja

Lekovita bilja

U bedrima svijam

Mislim, biće ranjen

Priliči junaku da od rane mrê

Mislim, biću njemu

Blagodetna rosa

Samo da ga nađem

Pitam usput vile

Kiridžije, vrače

Vide li ga neko

Tri delije sretoh

Videste li, momci

Kršnoga junaka

I da nema topuz

I da je bez konja

Kao posle boja

Samo junak da je

Da mu kuvam, metem

I nad čelom bajem

Dok mu vlasi bištem

Da mu krv sa sablje

Rusom kosom brišem

I uzglavku punim

Perjem divljih ptica

Senom u koj’m noće

Vile-besanice

LJute guje s praga

Siktanjem da teram

I još htedo’ reći

Verna ljuba budem

Al’ ode mi glava

Topuzinom mahnu

Jedan od delija

Na mestu me ubi

Da l’ s prepade, šta li

Aman, jesam grdna

Al’ junaka tražih

Što od rana mrê

I ne poteže topuz

Na junačne žene

Onaj što me zveknu

Beše kršan, silan

Brci mu do pasa

Da krasna li stasa

Kakav bi to junak, majko

Mog’o biti

Da ne beše jadan

On ne vide mene

Nego moj buzdovan

Ni preslicu moju

Ni moj gorak melem

Ni proletnju kišu u nedrima belim

Kakav bi to junak, majko

Mog’o biti

Zmajeve bih, mislim

Mogla da mu rodim.

- Jelena Gavrilović -