Putovanje života - Bratislav Todorović

PUTOVANJE U JEDNOM SMERU

Sa pozicije iskusnog pripovedača Bratislav Todorović ispisuje svoju treću knjigu pripovedaka. Imajući, s pravom, poverenja u svoj stil on bez žurbe, umereno i dosledno u knjizi ,,Putovanje životaË®, niže odabrane i nove priče.

Načelno, ova knjiga bi se mogla klasifikovati kao knjiga pripovedaka. Međutim, ako uđemo u analizu tekstova, videćemo da je pripovetka preovlađujući, ali ne i jedini žanr ove knjige. Značajno mesto zauzimaju i tekstovi koje bi mogli okarakterisati kao hronike jednog vremena, jednog mesta i jedne zemlje, za kojom provejavaju, poput snega u staklenoj kugli, emocije i lepe uspomene. Važno je spomenuti još jedan element koji karakteriše ovu knjigu – a to je esej. On se pojavljuje u delovima priča u kojima glavni junak pokušava da analizira svoj život i da na osnovu učinjenih grešaka, popravi ostatak života (što u praksi najčešće ,,ne pije voduË®). Ovakve segmente nalazimo u pričama ,,Put iz snovaË® (koja je inače najbliža snoviđenjima i utopiji), ,,Video portretË®, ,,EnaË® i nekim drugim.

Ono što ovu prozu čini višeslojnom i intrigantnom, te samim tim zanimljivom za čitaoca je introspekcija glavnog junaka, koji je u određenim situacijama alter ego pisca, a na momente možemo sa dozom sigurnosti reći da se radi upravo o autoru ovih priča. Introspekcija se uglavnom odnosi na sudbinu i život koji nam glavni junak u nekim delovima i situacijama prezentuje. On traži i analizira momente koji su doveli do situacije kojom glavni junak priče (nije) zadovoljan. Bratislavljevi junaci su da tako kažem – tihi gubitnici – ,,zaglavljeniË® u jednom prošlom vremenu koje im je bilo naklonjenije i pružalo je bolje mogućnosti nego što je ovo današnje. (Ako ništa više bili su mlađi i poletni i talog gorčine života još nije počeo da ulazi u njihova srca.)

Teme priča (u užem značenju, bez hroničarskog ili eseističkog dela) globalno bi se mogle podeliti na priče iz života i ljubavne priče. Zbirku otvara priča ,,PutovanjeË® koja iz jednog realnog okvira – rastanka oca i sina, sinovljevog života u drugoj zemlji i njegove smrti, prelazi i oblast mistifikacije i magijskog realizma kada sinovljev tast odluči – da piše pisma ocu preminulog, a da se predstavlja kao da to piše sin, koga otac nikada više nije video. Cela priča deluje pomalo bajkovito, mediteranski, a ta retka pisma koja stižu ocu, bude nadu u ljudski humanizam i empatiju prema drugom ljudskom biću.

 U ovu grupu priča bi spadala i priča ,,Egejska elegijaË® – koja je neka vrsta lamenta nad sudbinom. Kome Usud i Parke dodele da se muči u životu i da ne vidi ni tračak bogatstva koje svojim vrednim trudom i radom zaslužuje – takva ,,presudaË® ostaje do kraja života.

Ovu ,,priču sa poukomË® bi mogao potvrditi svako od nas, jer svi mi poznajemo ponekog trudoljubivog i vrednog čoveka (nekada smo to i mi sami) koji nije uspeo u životu. Na ovu temu postoji mnogo poslovica u Srpskom narodu, a moja omiljena je ,,Sto godina devedeset groša.Ë® Da bi slika bila kompletna (kao što je najčešće i u životu) pojavljuje se i čovek koji ni trudom ni radom ne zaslužuje skoro ništa, ali obično putem nasleđa dobija mnogo.

Ljubavne priče kao što su ,,O jednoj ženiË®, ,,EnaË®, pa i u velikoj meri priča ,,Sasvim uobičajena noćË® predstavljaju naizgled klasične ljubavne priče, ali, osim pomalo erotike koju otkrivamo u svakoj, vidimo da imaju tužan, zapravo nesrećan kraj. Kao i u životu, tako i u ovim pričama, idila i ljubav traju kratko, a uspomene koje glavni junaci ovih proza evociraju i analiziraju traju mnogo godina posle kraja – ili bolje da kažem – kraha ljubavi. Sve one nađu nekog lepšeg, bogatijeg, uspešnijeg i s njim nastave život.

Priča ,,Video portretË® je neka vrsta književnog eksperimenta u kojoj junak priče ostavlja video zapis samom sebi, da ga pogleda jedno 30 – 40 godina kasnije.

To je pokušaj shvatanja života i čitavog mora pitanja koje čovek u jednom vremenu ostavlja sebi da bi na njih eventualno dao odgovore i rešio ih dosta godina kasnije. Ovakva vrsta ,,vremeplovaË® nije moguća (što naravno zna i autor priče) jer su problemi, za koje tri-desetogodišnjak nema rešenja, sa 70 odavno prošli. Interesantan je drugi cilj ove priče, za koji se autor više zalaže, a to je da se vremešni sedamdesetogodišnjak priseti mladosti i da ona ,,vetrom ispuni njegova smežurana jedraË® – da se poetski izrazim. U svakom slučaju priča kojoj je potrebno odati priznanje.

Posebnu vrednost ove knjige pripovedaka predstavljju prozni zapisi koje sam okarakterisao kao hronike. Tu se autor potpuno – da upotrebim jedan neknjiževni izraz – otvara i tu simpatiju i empatiju prema atmosferi i događajima u ovim zapisima – autor prenosi i čitaocima. Tekstovi i zapisi ,,016 LeË®,  ,,Malo podsećanje na prošlostË®, ,,Put u nepovratË® i ,,Brestovački OrfejË® su najdirljiviji deo ove knjige.

Sklopivši korice ove knjige možemo da uzdahnemo za prošlošću i da se prisetimo sopstvene mladosti. Međutim, to je samo prvi utisak. Ono što ova knjiga zapravo ukazuje čitaocu je činjenica da život u svakom njegovom trenutku teče poput reke. Da tokom proticanja te ,,rekeË® postajemo mudriji, da shvatamo ozbiljnost, neponovljivost i lepotu tog čuda što se zove život, mnogo više nego u mladosti i najzad, počinjemo da ga više cenimo, bez obzira da li smo ,,gubitniciË® ili ,,dobitniciË®. Svako ko je živeo život je zapravo veliki dobitnik, jer se obreo u nečem fascinantnom i neponovljivom.

Oliver Janković, književnik i književni kritičar

 ***

PREISPITIVANJE SMISLA BIVSTVA U KNJIZI ,,PUTOVANJE ŽIVOTAË® BRATISLAVA TODOROVIĆA

U šesnaest odabranih i novih priča uokvirenih u zbirku pod naslovom Putovanje života susrećemo se sa prepoznatljivim književnim govorom Bratislava Todorovića koji je izgrađen u prethodnim proznim knjigama, posebno romanima „LJubav u Lisabonu“ i

Razgovor s ogledalom. Knjiga je skladno izbalansirana.

Sinergija filozofskog i pripovedačkog nosi ličan i jedinstven autorov pečat. Većina njegovih priča nema samo klasičnu radnju već, pre svega, donosi duboka filozofska promišljanja o smislu bivstva i ljubavi.

 Promišljajući o životu pisac se bavi egzistencijalnim u ovom smutnom vremenu koje svi proživljavamo. Jedan od njegovih junaka se pita šta je uradio – da li je godine potrošio u bescenje i proživeo prazan život.

U priči San u ogledalu jave nailazimo na kafkijansku atmosferu sa sugestivnim slikama sveta koji nas okružuje: 

,,Nastavljam da hodam. Vidim s jedne strane razgolićene žene koje mi sa prozora javne kuće mašu i pozdravljaju me. Okrećem glavu na drugu stranu i iza rešetaka vidim ludake u belim košuljama sa najnovijim brojem. Pogled mi ponovo luta na suprotnu stranu gde spazih pijance krvlju oblivene kako mašu noževima kao da mi prete. Ulica je sve duža i duža, a ja, izbezumljen, nadalje koračam u društvu mojih starijih dama. Primećujem pored puta narkomane u krizi kako mole za spasonosnu dozu, previjajući se od bolova.Ë® (San u ogledalu jave)

 Zgusnutost iskaza i juvelirska stilska izbrušenost nudi nam gorke slike surove srpske sadašnjosti:

,,Seoska doktorka, sva nalickana, šepuri se nasred sela, jer nema posla, ne zato što su svi zdravi, već zato što nema koga da leči. Ovde je najpotrebniji pop da pročisti duše ovih ljudi pre nego što odu na večni počinak.Ë® (Izlet u drugačiji svet)

U priči o Tei (O jednoj ženi) na svega četiri stranice pisac je uspeo da smesti ceo jedan roman, ceo jedan život i razmišljanje o neočekivanim koracima kojima sve nas sudbina vodi kroz život. Bratislav je na obim kratke priče uspeo, da tako snažno, svede ono što bi neki pisci protegli na ceo roman ili bi tv stvaraoci napravili ceo serijal. A opet tako sugestivno realno i, najpre, sa dozom edukativnosti za neke buduće Tee.

Kod Bratislava neretko nailazimo na preplitanje snova i jave (Sasvim uobičajena noć, San u ogledalu jave).

U pričama pisac, odnosno glavni junak, često vodi dijaloge sa sobom.

,,Pesnik u ovakvom stanju ne piše poeziju. Zato ja uvek počinjem sa prozom. Red je da počnem! Poeziju pišu trenuci, a ja sam ih izgubio upravo zbog Ene. Možda bi bolje bilo rečeno ovako: „U mladosti se zapisuju trenuci, a u starosti uspomene.” Zato pišem o divnim trenucima za uspomenu i podsećanje na jednu Enu.Ë®(Ena)

Višeslojnost je sjajno ukomponovana u arhitekturu priča. Po Borhesu: ,,Knjiga koja želi da traje je ona koja se može čitati na različite načine. U svakom slučaju treba da omogući različito, promenjivo čitanje. Svaka generacija čita velika dela na drugačiji način.Ë®

Dr Viktor Frankl je zaključio da je ono što nas čini ljudima volja i traganje za smislom života. ,,Razočarenje za razočarenjem i tako čitav život koračamo vešto probajući ga u različitim prilikama. Večito smo na pola puta sa ubistvom sopstvenog smisla življenja i jedinim pitanjem na koje odgovor nikad dobiti nećemo.Ë® (Put iz snova)

Česta tema Todorovićevih priča su Hisar i piščev rodni grad:

,,Rađao si decu koja su odrastala pod tvojim okriljem, pod senkom kestena, koja su živela da bi sa tvoga asfalta otišla u neki drugi, dalek i tuđ grad. S njima su odlazila sećanja na tebe, na taj čudni grad u srcu Balkana, odlazila jer su morala pronaći nadu i skrojiti sreću životu svome. S onima koji u tebi ostaju, ostaće i tvoje tajne, duboko zakopane u srcima, da niko ne dopre do njih.Ë® (Grad)

Na istoj pozornici se odigravaju 016 LE i Malo podsećanje na prolaznost kao sentimentalno sećanje na neko davno vreme. Takođe, pisac se ne libi da upotrebi i dijalekt svog rodnog kraja, i to maestralno, kao u priči ,,Ništa novoË®.

Neke misli iz ove knjige ostaće upečatljivo u nama i po zatvaranju njenih korica:

,,A onda mi pade na um: „Ako jedino ljubav može da ubije besmislenost življenja, onda smo svi mi bačeni u nemilost ovog vremena”.Ë® (San u ogledalu jave)

Po Oskaru Vajldu: ,,Ako ne možete iznova da uživate u ponovnom čitanju neke knjige, nema svrhe da je uopšte čitate.Ë® Verujem da će čitaoci i kritičari prepoznati književnu vrednost ovih priča i iznova im se vraćati. U tom slučaju knjiga Putovanje života je ispunila svoj cilj.

Vasa Radovanović, književnik

 ***

EGZISTENCIJALISTIČKI POGLEDI BRATISLAVA TODOROVIĆA U DELU “PUTOVANJE ŽIVOTA”

,,Putovanje života” je zbirka od 16 priča, pripovedaka, zapisa koje su samo naizgled nepovezane. Ali, onaj čitalac koji ima volje da sa pažnjom čita, otkriće da su čvrsto povezane, neraskidivim nitima.

            Kao i svako dobro književno delo, i ova zbirka ima složenu strukturu, koja je uobličena na poseban način, a njena celovitost je ostvarena sadejstvom celina. Kroz celu zbirku pisca vode svevremeni motivi – život i smisao života i motiv žene, ljubavi.

Bratislav Todorović pravi jedan hrabar i zanimljiv spoj savremenih motiva sa modernim egzistencijalističkim pristupom životu i njegovom apsurdu.

Za razliku od tradicionalne filozofije, Bratislav se ne bavi opštim i univerzalnim poimanjem smisla života, već, kao pravi egzistencijalista, okreće se pojedinačnom i subjektivnom shvatanju. Kao dobar liričar i prozaista, opredeljuje se za literarno ruho,

pa se iz njegovih filozofskih razmišljanja oseća odjek ličnog života.

Kod egzistencijalističke filozofije može se utvrditi odnos dveju kategorija: esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono što čini čoveka čovekom. Egzistencija je stvarnost, življenje, a stvarnost u ovom delu spaja junake – Igora, Nemanju, Đorđa, Radovana, Borisa, Stefana, Lakija, Miloša, Teu, Meri i dr.

Spaja ih apsurd života. Spaja ih ista sudbina, ali i isti, ili slični pogledi na život.

Kada pažljivo pročitamo knjigu i razmislimo o njenim junacima, prepoznaćemo sebe. Shvatićemo da je piscima dato da budu glas naroda, da najbolje i najdublje izgovore ono što drugi misle. Kao kod svakog dobrog pisca, prepoznaćemo misli koje su naše, prepoznaćemo i sopstvenu nesreću i nemoć, koja nije zajednička samo junacima iz ove knjige, već je i naša.

Otkrićemo da nas ne spaja samo apsurd vremena u kome živimo, već i mnogo toga suštinskog – esencijalnog. Poimanje života i njegovog smisla spaja sve junake iz knjige, a i nas sa knjigom i junacima. Mislim da je ovo delo dobra veza pisca sa čitalačkom publikom.

U apsurdnom vremenu snalaze se samo pojedinci koji se ,,okreću najjednostavnijem načinu života, za koje se ne treba truditi, opterećivati um i zalaziti u proučavanje smisla života, jer onih iskrenih vrednosti, koje bi mogle da pomognu u traženju istine, više nema” – zapaža autor.

Junaci knjige znaju da takav život donosi materijalno blagostanje, ali znaju da sa njim ide i duševna praznina – oni to ne žele. “Našli su se na raskršću puteva, izgubljenih snova, želja, maštanja, izgubljenog mirisa asfalta posle kiše, koji se nikad nije ponovio... banuli su u vreme u kome se nisu mogli snaći”.

Mogli su da biraju između dva sveta. Da postanu deo sveta odbačenih, zaboravljenih, nesrećnih, ali i da sačuvaju dušu, maštu, snove i da tragaju za smislom života, ili da postanu deo sveta “koji ne zna šta će ni sa sobom ni sa novcem, deo sveta u tamnobraon automobilima” . Naravno odabrali su prvo. “Ne može svako biti bogat i pametan u isto vreme.”

“Nekome nije dato da zemaljski život provede bez bola” – govoriće Igoru glas savesti, ili demon sudbine – ni sam nije siguran.

Kao Igor i ostali junaci ostaju pri svom opredeljenju da tragaju za životnom istinom, pa makar ubili smisao sopstvenog življenja.

“Vreme će svedočiti o nekoj novoj istini, satkanoj od mnoštvo dokaza koji će se naći na stranicama nekih novih knjiga mudrosti. Ostaće samo svedočanstvo o jednom postojanju i nepostojanju” – razmišlja Stefan.

Vreme će svedočiti o jednoj nestaloj zemlji, izgubljenim iluzijama, idealima. Junaci iz ove knjige ne mogu da uspostave kontakt sa svetom, zato što traže logiku i istinu tamo gde je nema – traže je u apsurdu. Ne pronalaze logiku, ostaju bez voljenih žena, ali ne i bez ljubavi. Ostaće im uspomene iz mladosti. “U mladosti se zapisuju trenuci, a u starosti uspomene” – kaže autor. Stvarnost ovih junaka ne dolazi zbog preživljenih godina, već zbog gubitka voljene žene – ljubavi.

Povlače se junaci ove knjige u sebe, u maštu, snove, vode razgovor sa savešću, snevaju “u ogledalu jave”. Ne nisu kukavice, to je njihov bunt. Ravnodušnošću se bore protiv apsurda. Podsećaju na Sizifa, koga su bogovi osudili na stalno i uzaludno podizanje kamena na vrh brda. O Sizifu će Alber Kami reći:

“Vidim onog čoveka kako opet silazi teškim ali ravnomernim korakom ka muci kojoj nema kraja. Ovaj čas koji je kao predah i koji se isto tako sigurno vraća, kao i njegova patnja, taj čas je čas svesti. U svakom od ovih trenutaka, kada on napušta vrh i spušta se malo – pomalo prema pećini bogova, on je iznad svoje sudbine.”

Slično Sizifu i Nemanja, Radovan, Đorđe, Boris, Stefan, Igor, Meri, Tea, Miloš i Laki izdižu se iznad apsurda i prkose mu povlačenjem.

MARE KARANFILOVIĆ, profesor

Književni kritičar

 *

Bratislav Todorović – (Leskovac, 1972) pesnik, pripovedač, romansijer. Objavio zbirke poezije: „Rapsodija mladosti“ (1995), „Karta života“ (2006) i „Kaleidoskop vremena“ (2015), zbirku pripovedaka „San besane noći“ (1999/2007), zbirku priča „Ubistvo smisla“

(2004) i romane: „U senci vremena“ (2002), „LJubav u Lisabonu“ (2012) i „Razgovor s ogledalom“ (2020), zbirku priča za decu “Čudnovato detinjstvo i druge priče” (2022). Objavljivao u mnogim časopisima, nedeljnicima, portalima, zbornicima, zastupljen u leksikonima i antologijama. Član je Udruženja pisaca Leskovac, kao i nekoliko Književnih klubova u Leskovcu i Beogradu.

Glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost „Scena Crnjanski“ Beograd.

Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu

„Pomak“ iz Leskovca. Živi i radi u Zemunu.