Retrospektivna izložba skulptura Milutina Rankovića - DUHOVNOST I MAJSTORSTVO

Retrospektivna izložba skulptura “Sveto drvo kolubarsko” vajara Milutina Rankovića, koji živi i radi u  Lajkovcu, otvorena je u Gradskoj galeriji uz zvuke na fruli Biljane Paunović, Lajkovčanke, i jedine aktivne frulašice u Kolubarskom okrugu. Postavku sa 36 skulptura galerijskog formata u hrastovom drvetu priredili su Međuopštinski istorijski arhiv i Narodni muzej u Valjevu, u nameri da valjevskoj publici predstave  makar delić Rankovićevog bogatog opusa, nastajalog od njegovog detinjstva do danas, što je duže od četiri decenije.

Retrospektivna izložba skulptura “Sveto drvo kolubarsko” vajara Milutina Rankovića, koji živi i radi u  Lajkovcu, otvorena je u Gradskoj galeriji uz zvuke na fruli Biljane Paunović, Lajkovčanke, i jedine aktivne frulašice u Kolubarskom okrugu.

Postavku sa 36 skulptura galerijskog formata u hrastovom drvetu priredili su Međuopštinski istorijski arhiv i Narodni muzej u Valjevu, u nameri da valjevskoj publici predstave  makar delić Rankovićevog bogatog opusa, nastajalog od njegovog detinjstva do danas, što je duže od četiri decenije.

Milutin Ranković je autor mnogobrojnih skulptura, manjih dimenzija kao i monumentalnih formata, koje su našle svoje mesto u domaćim i svetskim galerijama, muzejima i privatnim kolekcijama, ali i u crkvama i manastirima jer je, negujući i duhovnu tematiku, odavno stekao priznanje sveštenog ikonopisca- drvorezbara.Rankovićev pristup radu je u mnogo čemu jedinstven, racionalan i magičan u isto vreme. Za vajarski materijal bira drvo, najčešće panjeve i komade debla, koje je reka Kolubara nosila i nanela na svoje obale. Ostaci nekad živog drveta, mahom hrasta, za Rankovića su “glina” iz koje, uz nepresušnu maštu i umetničko posredovanje, nastaje novi život odbačenog i zanemarenog, uz simboličnu poruku da “priroda ništa ne baca”. Čini se da se taj akt transformacije upravo događa pred očima posmatrača.Ranković je tematski zaokupljen srpskom kulturom i tradicijom, nadahnjuju ga mitovi, legende, narodne pesme, usmena predanja i stari pisani izvori-  svo bogatstvo domaće kulturno- istorijske baštine vekovima unazad. Ako prihvatimo stanovište da su “mitovi i legende istina o etosu u kom su nastali”, onda su i Rankovićeve skulpture svedoci i nosioci istine o srpskom narodu, njegovom trajanju i istrajavanju u ovom podneblju. Milutin Ranković je od onih umetnika koji, protivno opštem mišljenju, sopstvenu darovitost ne ističe kao prevashodnu ličnu zaslugu.

” Čovek se rađa sa talentom, dobija ga od Boga ili, od Svetog duha, kako kaže Biblija, a mi to tumačimo i kao inspiraciju. Možete da završite mnoge škole i umetničke zanate, ali škola za talenat ne postoji, taj dar vam je dat ili nije. Sa vajarskim materijalom se prepoznate, otkrijete ili ne otkrijete “lik”. Recimo, na skulpturi Amfilohija Radovića je reka Kolubara izrezbarila vladičinu bradu. Ja sam samo otkrio njegov lik, koji je bio tu, čekao i projavio se. U stvari, potrebno je da se pomirite sa materijalom, da ga ne povredite a opet, da sebe date u njega. Ukoliko uspete da prenesete “dušu” i publici se taj drevni i fosilizirani hrast ponovo ukaže kao živ, onda ste svojim talentom omogućili novi život i trajanje.”- objašnjava Ranković svoj modus operandi.

Rankovićeve skulpture su svedene u formi, stilizovane, prate prirodan oblik materijala ali sa veoma ekspresivnim detaljima, kako u manjim formatima, tako i u monumentalnim figurama književnika Radovana Belog Markovića, pesnika Petra Pajića, kao i u skulptrama monaha i čobanina na Kneževom Polju na Povlenu. U povlenskoj galeriji na otvorenom biće u avgustu postavljena stojeća figura oca Justina u okviru manifestacije “Sabor na Povlenu”. Kao i na prethodnim skulpturama i u ovoj, najnovijoj, ostvaren je sklad suštine i forme, duhovna nit i poruka u jednostavnom obliku.

O valjevskoj publici koja je, po rečima mnogih domaćih i gostujućih umetnika, prilično zahtevna, Ranković ima svoje viđenje.

” Kažu da se Valjevo “podiglo na krilima kulture”, bar tako je govorio predsednik valjevske opštine iz davnih osamdesetih godina. Valjevo je dalo znamenite pisce, slikare, mnoge umetnike, koje ne bi iznedrilo, da nije bilo i one publike, koja zna da “proseje” šta vredi. Dolaziti pred valjevsku publiku, pogotovo kad potičete iz tog kraja, nije lako, da ne bude kao u Bibliji- “Dođoh među svoje a oni me ne prepoznaše”. I sve ono što je ocenjeno u svetu, tek kad prođe neko vreme, a “vrijeme je majstorsko rešeto”, kako reče Njegoš, onda vam bude jasno šta ste i kako ste radili, da niste samo za sebe radili, nego sve to što ste činili treba da podelite sa svojim bližnjima.”

Otvaranju retrospektivne izložbe skulptura prisustvovali su mnogi poznavaoci i poštovaoci Rankovićevog rada, među njima i frulaš i pevač izvorne i narodne muzike Andrija Bajić. rodom iz Jabučja kod Lajkovca, koji je zajedno sa bratom Tomislavom, kao duet “Braća Bajić”, proslavio srpsku narodnu muziku i pesmu u Jugoslaviji u drugoj polovini 20.veka.

Postavka u Gradskoj galeriji biće otvorena do 1. avgusta ove godine.

­­­­­_____________________

Izvor: https://va014.info