Roman koji se piše – knjiga aforizama Nenada Marića

Posao satiričara na Balkanu nikada nije bio lak. Ipak, ono što se manje zna je da teret osporavanja i sitnih pakosti nije dopirao samo od dotaknutih gospođi ministarki, faličnih kraljeva ili posrnule opštinske dece. Satira, kao književni žanr, odvajkada trpi “rođačke” packe, pridike i gledanja sa visine, upravo od strane “priznatijih” oblika književnosti. Kad govorimo o čitaocima, situacija je još i gora. Za većinu, satira je tek onaj skromni kvadratić u dnevnim novinama namenjen aforizmima, uglavnom jednih te istih autora ili možda koja aktuelna humoreska, uglavljena između sporta i horoskopa.

U tom smislu se ova knjiga Nenada Marića pojavljuje kao nešto drugačije. Kao nešto novo a ipak staro. Kao satira koja nas podseća na ona vremena kada je ovaj žanr mogao da stoji, rame uz rame sa poezijom, dramom pa i filozofijom. Ova knjiga će iznenaditi mnoge. Osim onih retkih koji se ne iščuđuju kada čuju da je aforizme pisao i kralj poetske lirike, Miroslav Antić a da se savremeni Matija Bećković takođe smatra čistokrvnim satiričarem.

Knjiga počinje pominjanjem dva velikana umetnosti, Emila Siorana i Josifa Brodskog. A teme u vezi kojih se pominju su trač i metafizika. Upravo ova posveta, na samom početku knjige, daje joj pečat. Određuje centralni ton kojim će cela kompozicija biti vođena. Trač i metafizika su ujedno najkraći opis našega sveta u 21.veku ali i tematski okvir u kojem će ova knjiga ići. Pisac će se baviti tračevima, ali u maniru pravog metafizičara.

Kritičari često kažu kako delo uvek liči na autora. Čitajući romane, pesme pa i knjige satire, ujedno osećamo lik autora i sudimo o njemu. Sudeći po tome, Marić spada u red endemske vrste. On je intelektualac, melanholični fiolozof u sve tešnjoj koži satiričara. Kao što velike antičke tragedije počinju lamentom horova, tako i ova knjiga počinje pesmom. Ona je ujedno i prolog, ali i najava atmosfere koju ćemo osećati kao čitaoci na stranicama koje slede.

Posebno se ističu stihovi koji kao da se odvajaju i od ove pesme i od knjige, I lelujeju nad nama kao svedočanstvo o našem (uzaludnom) trajanju i lutanju:

“Nikad prava stvar da se desi

Pravo vreme da dođe

Pravi ljudi…”

Glavna, kvalitativna vrednost aforizama Nenada Marića je jedan svojevrsni otklon od aktuelnog stanja srpske satire, pre svega aforizma. Vreme komercijalizacije i društvenih mreža, brzina kruženja informacija i rapidno smenjivanje događaja, naterali su većinu autora da svoju žaoku usmere na kratkotrajne, dnevno-aktulne sadržaje. Zaboravlja se davnašnja težnja satire da bude univerzalna, svevremenska, razumljiva i van aktuelnog konteksta.

 Nasuprot svemu tome, Marić našoj stvarnosti pristupa sa trona jednog maltene antičkog filozofa – kozera koji priča o onome što svi vidimo, ali tako da kada biste njegove misli prikazali nezavisno od ove knjige, čitalac ne bi mogao da kaže kada su tačno nastale.

Njegov stil pisanja je lakonski. Ne priklanja se modernom aforizmu koji hoće da ćaska sa čitaocem. Koji skoro pa da koketira sa vicem i već uparloženim stereotipima. Marić ne želi reči koje su toliko olakšane i izlizane da pate od anoreksije. Kod njega svaka reč, svako slovo imaju težinu. Zato on sebi može da dozvoli aforizme od samo nekoliko reči: “Pravi se ne prave”; “Umetnost je stil” ili “Dosadan kao tuđi uspeh.”

Ovaj, mnogo teži oblik pisanja, odlikuje se takozvanim “atomskim rečenicama”. Sentencama sa, artiljerijski rečeno, duplim punjenjem. To nisu aforizmi za razbibrigu, razonodu i nedeljna popodneva, već jezgorvite misli preko kojih se ne preleće između dva srka kafe. Ovakvo “bogatstvo škrtih reči” sreće se kod malog broja današnjih autora. Jedan od njih je Goran Radosavljević, a ukoliko govorimo o kritičarskoj poeziji, pomenuću Milana B. Popovića. Popović je izdao CD otpevanih pesama sa naslovom “Hronično neumoran”, što je ujedno i aforizam Nenada Marića. Koincidencija ali i dokaz da slični razmišljaju slično.

Još jedna karakterističnog Marićevog manira je usmerenost njegove žaoke. Dok njegove kolege pišu o ekonomiji, političarima, ratnim profiterima, starletama i ostalim maskotama našeg propadanja, Marić za svoju metu ima “NAS”. Da ne bude zabune, njegovi aforizmi imaju takođe za cilj one “velike”, ali oni zadiru dublje. Nisu nošeni naivnim optimizmom da je glavni problem u pojedincima, u onima čija imena srećemo u novinama i na ekranu savremene Pandorine TV kutije. Svi naši problemi su problemi čoveka kao vrste.

Postoji definicija po kojoj je aforizam roman iz koga su izbačeni svi dosadni delovi. Marićevi aforizmi su odličan primer toga. Štaviše, mnogi od njih deluju kao poslednje rečenice romana. Kao svojevrsni zaključak nečega što je prethodilo, samo što to nismo našli u knjizi: “Sve je moralo tako da ne bude”; “Njemu koska a nama koske”;

Takođe, mnogi aforizmi deluju i kao naslovi nekih pesama, bećkovićevske provinijencije, ili možda onih na tragu Crnčevića ili Brane Petrovića: “Bolest čistih ruku”; “Nisu šale za budale”; “Šalter ego”;

Zbog svega navedenog, aforizmi ove knjige mnogima će delovati i kao moderne narodne izreke. Kao one životne mudrosti koje, ko zna kako, završe u našim kafanskim ili slavskim dijalozima a nemamo pojma ko je autor: “Kada menjaš uvek nešto kvariš.”

Filozofko-refleksivni žig koji nosi, autoru daje slobodu da ponekad odluta od klasične forme aforizma ili grafita, u nešto raskošnije, višerečenično, ali nimalo plitko. Čitajući, srešćete moderna razmišljanja o večitim pitanjima, koeljovske aporije iz kojih se čini da nema izlaza. Slične misaone refleksije imao je i Mika Antić, pišući ih sa pozicije, ne čoveka zagledanog u zvezde već zvezde zagledane u ljude.

U drugom delu knjige autor se dotiče i aktuelnih tema. Srećemo misli koje se bave Vilanderom i Novakom Đokovićem, Fejsbuk-kulturom i naposletku korona-virusom, kao metaforom bolesti planete. No, iako su ove teme najbliže moguće prosečnom čitaocu, način bavljenja njima nije nimalo uprosečen niti na uštrb kvaliteta. Zato će moći da napiše -  “Zaustavite 5G. Silazim!” – a da ne upadne u banalnost prvoloptaških, kurasdžijskih šala.

Čitaocu koji je svoj ukus za satiru formirao devedesetih, kada je dominirao dvorečenični, politički aforizam, ova knjiga će na momente delovati psihodelično. Ukoliko bude preletao preko sadržaja neće znati da li čita knjigu klasičnih aforizama, poeziju razbijenog stila ili savete za bolji život koje vam, preko novina daje kafanski filozof. Iako takva kritika forme može da bude na mestu, ona na posletku nije bitna.

Kada se bavite satirom morate da govorite istinu. I to onu lucidnu, veliku ali teško vidljivu ostalima. Kao što tek rođena deca tek kroz život biraju svoje puteve, tako i ideje ne mogu biti na silu svrstane u jednu fijoku. Neke od njih moraju da završe kao aforizam, a neke kao pesma ili prosto misaona refleksija. Svako protivljenje tome bilo bi silovanje ideje.

To su poruke svima nama koji čitamo ovu knjigu, koja je na tankoj ivici aforistike, poezije i filozofije književnosti. Što se tiče autora, njemu ne treba slati poruke. On je sebe već nazvao “romanom koji se piše”. Želim mu da ova knjiga bude samo prvo poglavlje. Pa dokle stigne.

Miodrag Stošić (Beograd)