Slobodan Ristović - O knjizi poezije “Sidro noći”

Često se nameće pitanje, šta je ljubav.Ima li smisla, definisati taj pojam? LJubav, to je košulja od majčine maramice ili pčelinji ožiljak medom.

Pesmarica „Sidro noći“ poznatog Crnogorskog pesnika Labuda Lončara, odgoneta to vrelište u čitaocu. I ako ga svojim odgonetanjem mamka na oprže, nesanicu i poludicu.

Nije lako u pomenutoj košulji broditi vetrom i vatrom. To jedro osunčano našim prsima , može iznenadno progoret i biti plen nesna, koji se leči slašću usana i namirisanih reči, mirisom iz potaje, koji se čuva za srećne tuge uđinđuvane suzom.

„Kriješ se

Iza osmijeha i

Bisera noći

Lukavo njišući kukovima

Kao da nećeš...“

Iz pesme: Kriješ se.

Ova pesme nas tera na  grešnu misao. Bez koje ljubavna poezija i ne bi imala svoj ukus.  Ona se ne čita. Mašta je njen zavičaj. U njemu smo sabrat ptici i svetlici. Samo u tom košmaru zadirkujemo otrove, kojima tepamo, verujući u pomisao, da je pesma iznad smrti.

Ova pesmarica je šestokrila, možda da bi bila  „Utva zlatokrila“, pa da je u svojim nedrima lovimo i za njom se lomimo ili je to kuća sa šest prozora sa pogledom na strane sveta, na njihovu omamu zasenu. Poezija zaseni pa nam srce ne primeti kako korača preko mora ili preko neba. Omama u nama, to je ona šećerna krpica u ustima i na očima. Ta zaslepljenos najdalje i najdublje vidi kroz naše damare.

Potvrda ovoj nabujalosti osećanja je pesma „Ako te dozovu školjke“, koja napisana u četiri celine čini četiri pesme. Nabrajanje je navala, voda pod grlom čije sidro je u srcu. Pesnik je svoju okućnicu osećanja smestio u školjku, Jedino se ona u toj poplavi neće udaviti a biser će sačuvati.

„Ako te dozovu školjke

To te ja sanjam

Običnu i znojnu

Sa kapljom vina

Među tvojim dojkama“

Ljubav je, razmišljajući kroz stihove ove pesme a i većinu drugih je, jedino naše ja. koje je toliko nesebično, da se može u nedogled davati. Ta ljubav je u Lončarevoj poeziji „Letnji greh“. Rekoh već, poezija koja na greh tera, kao što je te reči koristio i Branko V. Radičević. Ta slatka neprimerenost je sazvežđe pesnika, koje svetli i u knjigama sklopljenih korica I USANA.

Tu sve počinje. Tu se u začaranost pretvara. Samo ljubav ima moć da vaskrsne. Ona nije uspomena, ona je svedok naše  istine, koja se bez prestanka domišlja.

Pesme: „Ubijaš anđela u meni i Noć je raširila ruke“, mogu se ukoričiti i skopčati u jednu. One su doživljaj koji leči nestanak i putokazuje kroz vreme. Mi smo tu da bez straha okasnimo, da bez straha stignemo naše srce koje je pobeglo. Srce u zasedi pesnika, pod ogledalom kosmosa, kako to Labud veli, koje „kao mala zmija, po krevetu uporno puže“.

Ova pozija se teško tumači jer nas analizira dok je snuramo. Osipa nas, što je radosno jedno vreme koje ne primećujemo da snura nas same. Ima momenata kada se od pesme treba braniti.

To je slučaj sa ovim pesničkim saćem. Teške su rane nanete medom.

Moram priznati, poeziju ne čitam da bi joj kao tkanici brojao i nabrajao vezice i čvorove, prenio ih i u note prepisivao. Ne, čitam je da bih sebe imao čime vinuti iz svakodnevne sumaglice i oporosti.

LJubavna poezija Labuda Lončara je ona lekovitost , koja nam je neophodna da bi sebe preživeli, da bi reč ostala sveto seme u reči. Ta klica koja u duši isklija posle čitanja, nadrasta naše snovilište. Ona se seli u druge prostore i nagone kojima se sebi činimo krilatim i suparnikom večnosti. Ona, ljubav, u svemu sveta pred svetom koji čuva da se ne rasprsne kao grudva nara u okolištu Bara...

Iskreno, Slobodan Ristović

Rogatica u vreme junske kiše, 2024.god.