Talismani duše Milane Janjičić

Pisati recenziju, posebno za poeziju, tu esenciju svih umetnosti, veoma je nezahvalan posao. Ući u stih svojim kritičarskim nožem je kao da operišete pesnikovu dušu. Još kad je pesnik mlad, a reč je i o prvoj zbirci kao u ovom slučaju, recenzent mora biti veoma oprezan. Mora se biti iskren, a opet voditi računa da se mladoj poetskoj duši ne nanese šteta u smislu da mu se povrede osećanja i da se on ne zapita: da li da pišem i posle ove zbirke? Srećom, mlada pesnikinja Milana Janjičić svojim prvencem Talisman zrelošću i pesničkim umećem nas je oslobodila tih muka.

Zbirka s naslovom nečega što se čuva, jer donosi sreću sastavljena je od četrdeset pesama motivski veoma sličnih (ljubav u osnovi svega), ali veštom upotrebom reči svaka je razigrana na sopstveni način. Sve su pisane slobodnim stihom i pesnikinja nimalo ne robuje formi, njen stih teče i nikad joj nije bitno kad će se uliti u sledeći. Milana Janjičić peva bez premišljanja i razmišljanja vođena isključivo treptajima duše i poetskim nadahnućem (Zaštiti me od uroka i zla, / zađi u dubine u koje još niko zašao nije, / uđi u srca, čitaj im misli. / U zemlju mrtvih se spusti, / pitaj ih za tajne neotkrivene nama, / pitaj ih kome se mole i da li ih rane / tamo dole bole – iz pesme Talisman).

Rekosmo, u pesmama pesnikinje Janjičić ljubav je u osnovi svega, mada ona o njoj ne peva uvek s istom radošću, ali skoro uvek s istom jačinom osećanja. U tom kontrastu, a on je prisutan kod većine pravih poeta, jer pesma jeste jedan trenutak pesničkog viđenja ili osećanja nekoga ili nečega, ona se ne libi da sve kaže svojim stihovima. U tim i takvim pesmama veoma vešto koristi metafore i simbole što njenoj poeziji daje dodatnu snagu.

Tako imamo svetlost i vedrinu:

Pokazala sam ti ih kako prolaze

ispod prozora moje kćeri

sa sjajem bisera i pokretom vetra.

Samo jedan moj zrak svetlosti

pobio je sve aveti,

ja koračam u trijumfu

sa potomstvom mojim bezbrojnim.

(Samo moje)

Ali i beznađe i tamu:

Pusti me da koračam u svome mraku.

Ne teraj me na svetlost.

Po svetlosti ne znam da hodam.

Uplašim se kada ugledam svoju senku.

U svom mraku, ja rađam besmrtnu decu.

Sve nevidljivo postaje opipljivo.

(Pusti me)

Iako nije podeljena ciklusima, jer prosto pesme Milane Janjičić su posebne celine, primetno ja da u poslednjoj trećini zbirke Talisman  njene pesme su obojene setnijim tonovima, čak, moglo bi se reći veoma tužnim, jer mlada pesnikinja peva o smrti. Inače, umiranje je veoma čest motiv baš kod mladih autora i to najčešće kao odraz nekog nezadovoljstva onim što ih okružuje. Međutim, kod Milane Janjičić su te slike izraženije, vidljivije, tako da se skoro sa sigurnošću može reći da mlada pesnikinja peva o smrti koja joj je bila u blizini, koja joj je u nepovrat odnela nekog bliskog. I opet dolazimo do zaključka da život piše najsnažnije stihove (Ona je noćas umrla. / Uzalud je budite. / Samo njena senka je još na zidu. / Njen pogled je prazan. / Osmehom nas sve zavarava. / Ne gledaj je. Ne. – iz pesme Pokojniku).

Pesme Milane Janjičić po svom nadahnuću i senzibilitetu svakako zaslužuju da se predstave čitalačkoj publici publikovanjem ove nevelike knjige pesama Talisman . Nevelike samo po svom obimu, dok će se čitaoci uveriti i njenu snagu i veličinu čitajući njen sadržaj. I ubeđeni smo često joj se vraćati.

Anđelko Zablaćanski, pesnik

 *

TALISMAN

Zaštiti me od uroka i zla,

zađi u dubine u koje još niko zašao nije,

uđi u srca, čitaj im misli.

U zemlju mrtvih se spusti,

pitaj ih za tajne neotkrivene nama,

pitaj ih kome se mole i da li ih rane

tamo dole bole.

Hvataj snove koji putuju iznad naših glava,

ali ne samo kada se spava.

Snove koje sanjaju budni,

mogu biti opasni i zadivljujući.

Tamo iza mraka krije se velika tajna,

ja je ne poznajem.

Sve su to putevi kojima ne mogu proći,

ornamenti mistike nalaze se po njima.

Moja noga kročiti ne može,

ali ti imaš moju dušu

i nosi je tamo.

Ona će osetiti sve, znaće

i tkaće pesme lepše od jutarnje rose.

Ali, pazi da je na tom putu ne izgubiš.

DOBRO DOŠAO U MOJU ZEMLJU

U njoj su snovi koje sam pokrala

i od sebe same, zatvoreni

lebde naokolo i čekaju da se otvore novi horizonti.

Tu u zemlji gde sve ima značenje,

gde vetrovi ne spavaju nego utihnu.

Gde se munje sa kosom igraju.

Zar ne vidiš da su mi tabani pohabani?

Moja snaga je iskidana težinom

patnje koja me je na kraju ipak

podstakla na let.

Kiša je počela da pada u vis, ka nebu.

Dok se ja hvatam u kolo sa đavolom i jedina se

usuđujem da mu kažem da je potpuno crn.

DALEKO, KO ZNA GDE

Možda postoje negde daleko,

gde još nisam bila.

Oni koji se ne pokoravaju pred Bogom.

Oni proklinju smelo, ne opraštaju učinjeno.

Ne zaboravljaju.

Takvi traže od sudbine objašnjenje,

ali bi ponovo živeli isti život.

Oni koje i smrt pita

sme li da im priđe.

Oni koje ne uznemirava plač deteta pored puta.

Ispred mene stoje dva puta,

ja pođoh onim kojim se ređe ide.

I moje reči postadoše sve teže.

Nađoh one o kojima sam nekada snevala.