Urbane legende o ljubavi i drugim zbitijima

Urbane legende o ljubavi i drugim zbitijima

  ( Nebojša Stojoski)

Život  sa raznovrsnim događajima  oko nas nudi obilje materijala za umetničku transformaciju, te mnogi pisci nastoje da ih literarno oboje i da se od zaborava sačuva sve što je jednom bilo važno, tragično, lepo ili nezaboravno. Na kraju, kad sve prođe iza svakog ostane priča kao jedini trag o nečijem postojanju. Pa, i kad nisu ponikle iz konkretnih  životnih situacija i kad su izraz čiste fikcije, priče ipak potvrđuju život koji se odvijao makar samo unutar duha  njihovog  tvorca koji ih je izvajao svojom dušom, oblikovao  svojim duhom i udahnuo im život.

Nebojša Stojoski kreaira takve priče koje slave život, pokazuju ga u mnogim vidovima, u snazi koja se  ispoljava kroz strasti i izazove na  najeneočkivanijim mestima i uslovima. On takođe markira  i iznenadno uspostavljanje prijateljskih  relacija u kojima stariji često izlaze u susret mladim darovitim ljudima kojima je potrebna potpora. Upravo  takva priča sa toplom simbiozom različitiih genearcija otvara rukopis Kiša i suze.

Pisane jasnim jednostavnim stilom u kojem nema ničeg suvišnog, one su jezgrovite i u njima je apostrofiran  ključni momenat  da se radnja desi i razreši, ali su uz to i pune napetosti, atmosfere  koja dopunjuje zbivanja i vodi ka naslućenom kraju koji najčešće sadrži poruku kojom se zagovara neki humnai angažman.. U prvi plan se uglavnom stavljaju se muško-ženski odnosi u velegradu, koji se najčešće završavaju u erotskom spoju, koji povremeno postane osnova za dalji zajednički život ili se nakon toga svako vraća  sebi. No, ove priče  nadrastaju pojedinačne momente života literarnih junaka i dotiču i ključnih problema današnjice u kojoj je više usmaljenih i nesrećnih pojedinaca bez institucionalne podrške koji su prepušteni sebi, ili se nedovoljno čini na rešavanju njihovih problema. Posebno se na to ukazuje u priči o deci koja zlostavljaju one sa raznim  poremećajima i smetnjama, kao što je autizam.

 U Stojoskijevim pričama se  oslikava i život koji je posledica istorijskih okolnosti u ovom podneblju,  što se daje kroz sliku razbijenih porodica onih koji su se borili za visoke nacionalne ideale, a društvo ih je potom zaboravilo i prepustilo propadanju. Taj motiv poznat je još iz vremena  realizma  i stvaranja vrsnog  beogradskog pripovedača  Laze Lazarevića koji je to sažeo u sarkazmom prožet naslov Sve će to narod pozlatuti. 

Tu je takođe  i opis tragičnih psiholoških posledica onih  su proživeli ratne strahote, ali i  razobličavanje „profesionalaca“ koji zloupotrebljavaju tuđe poverenje koje se podrazumeva kada je lekarska služba u pitanju. Međutim, poigravanje ljudima koje dolazi od strane pojedinaca   iz profesionalne sfere je ozbiljan problem  u savremenom društvu koji se ovom prilikom apostrofira dajući izvesnu dozu angažovanosti pričama Nebojše Stojoskog.

Književi svet, pisci i njihov način života slika se iz vizure učesnika i poznavaoca prilika, iskreno i ubedljivo te se mnogi mladi pisci mogu prepoznati u njegovim pričama, ali i poneki časni izuzetak od strane starije generacije, lišen sujete i voljan da pruži čak i materijalnu podršku poput ovde opisane, koja  je  često  više nego neophodna.

Česti su opisi iznenadnih ljubavnih susreta koji bivaju fatalni za jednu stranu.(Priča o profesroki engleskog jezika). Posebno je dobro napisana priča Duh pevačice, sa elementima fantastike, koja je u duhu glišićevske Glave šećera, gde se opisuje prisustvo  demonskog, onostranog, a potom u sučeljavanju sa stvarnim  i kontekstualizacijom   događaja  u sprezi sa ideologijom nastaje saznanje o tračinoj sudbini nesrećne devojke koja se  tokom Drugog svetskog rata  ubila zbog neostvarene ljubavi sa oficirom Ozne. Sklonost ka mističnom i svest o metafizičkoj suštini egzistencije izvanredno je dočarana u priči o samotnjaku koji živi na Rtnju:

 Postoje fenomeni i životni događaji koji se ne mogu objasniti naučnim putem. Neka viša sila je učinila da se Borjan Ivetić oporavi. Gavrilov duh je i dalje lebdeo iznad Rtnja i čuvao kod meštana uverenje da su čuda moguća. Samo treba verovati. Ne može se sve videti golim okom, samo osetiti dušom. Neki ljudi ipak bolje vide i naslućuju. Takav je bio i starac Gavrilo.

Nebojša Stojoski često slika mlade ljude koji traže smisao života, nekad pokušavaju da ga pronađu u praktičnim delatnostima, politici, ali i u spoznaji da je dobrota vrhunska ideologiija kojoj najviše treba služiti, te to može biti najviši smisao koji donosi smaopoštovanje i samopouzdanje.  Dragoceni su takođe i opisi konstruktivne saradnje među različtim genearcijama, pomaganje mladima da prevaziđu trenutni bezizlaz kao u priči  po kojoj  je knjiga nazvana.Takođe, ima i onih priča koje se bave probelima dece sa posebnim potrebama,  gde  se ukazuje i na negativne reakcije okruženja ali i na one situacije kada se u prvi plan izvlači humani odgovor na pomenute nevolje.

 Autor uglavnom nastoji da priče donesu pozitivo razrešenje postojećeg sukoba,  sa poučnim opaskama, ali ima i onih  sa ironijskim otklonom, pa čak i sa primesama groteske kao u priči Mali haker.

U knjizi Kiša i suze se, uprkos  povremeno teških tema, oseća snažan duh njihovog tvorca koji voli život, Beograd sa svim njegovim izazovima i opasnostima, lepotom koja opčinjava i nikog ne ostavljaa ravnodušnim.

Nebojša Stojoski poznat kao pesnik, ovim rukopisom pokazuje da ima potencijala i za složenije književne forme, ali  i osećaj za meru kojom zaodeva idejna polazišta oslonjena na humani aspekt egzistencije, na intenciju da se ljudi zbliže i pomognu jedni dugima, d a prožive makar i neki kratki smisleni trenutak pun lepote i starsti ili  bar  nužnog ljudskog sapatništva.

Mr Milica Jeftimijević Lilić