Voz za nesanicu u pesmama Zdravka Đuranovića - Slobodan Ristović

Naboj poetske mrezge se rodi zajedno sa prvim oglašavanjem čovekovim. Pun mlečnog mastila kao breza soka, trpi  bolećivi dar, dok ne prsne pup i ne počne kapati rečima. Ne postoji lek za tu slatku mučninu, ni nedra majke , koja mogu sakriti onoga koga je Bog video pre nego su osvanuli vidici nada njenim čokotima iz kojih  će se cediti: suze i  naročite lučevine, kojom će se natapati krpice za na oči.

Taj šećer je za sve obloga osim za blagosloveni uboj, koji je ostao od božijeg dodira.

Pesnik uvek nagazi na neku trinu vilinskog pologa punog nesanice, dok nosi nemuštu  pesmu bez glasnice.  Pevač je muka koja raduje snove drugih, dok boluje sebe. Kako tu ranu zaceliti osim raskopavanjem, ne dati joj da se pokrije ožiljkom.

Evo nam jedne pesmarice koja se sama od sebe ispreda. Moglo bi to predivo umesto žice na violinu i strune na gudalo. To je živa svetlica i končić kojim se ušiva srce kad naprsne za  nekom iz zavičaja medenog sna. Onom  koju  majka slatko kune, da joj nebi Bog kletvu uslišio.

Pevati sebe iz nedara svojih, to je osnova i temelj ne samo  Đuranovićevog stvaralaštva, već i njega samog. On ne piše, ne smišlja, ne traži. On je na tragu svojih damara, na koncu koji mu je iz ko zna koje violine žica. Nije njemu do književnih visina,  već do zida uz koji je prislonjen, da bi slatko postradao sa snovima svojim.

Mleč suze je talog vinski u čašama kojima drugi lumpuju njegove rime, pršteći đinđuve  ispale iz gitara, koje marširaju nebeskim sokacima i avlijama, družeći se sa snovima devojačkim. Ogledaju se dunje i jabuke po politiranoj Morači među zvezdama i jaganjcima.

Sviću jutra u belim žiponima, ispod kojih se došaptavaju ribe zagrcnute. Na petoj strani  neba oglašava se Sahat kula, iz usta nekih punih mlađi. Boluju pevači pesmu koju im je doturio Đuranović umesto putokaza  kući.

Njegova pesmarica je pesmom ukoričena. Ona se ne čuva na polici međ knjigama. Knjige su nešta drugo. One su papir, slova, škrguti, izdizanje na prste da bi se bilo bliže nebu i pesnicima. Ovde se  izdižeš da bi srce dohvatio.

Ova pesmarica je roj nota u vrškari  zvuka. Onom na koje neće žižak ni memla. To je  sestrinstvo ždrake, rukovet vriska, piska i stiska podno srca i podno stomaka,

Čitajuči ušima ovo Đuranovićevo notarje jutrom sam bio podno svitanja i podno astala. Nije me bibliotekarka na stolicu usturila.

Vukla me je čistaica, moja ili nečija miljenica, ljuba Momčila, i  srce mi se Raviojlom zagrcnulo. Bajali mi Cigani piromanci i cigančice šarbanice. Tako se ovo boluje i sa pasjanom oko džigerica otima.

I pri kraju ove impresije, moram reći. Poezija Zdravka  Đuranovića u ovoj zbirci je naročito podpomognuće pesmi koja se peva i pevačima koji je pevaju. Zdravko se slobodno mogu reći pridružio pesnicima koji su narodnu pesmu učinili zadužbinom naroda. Tako da je pesnik i pevač Zdravko Đuranović jedan od najvrednijih zadužbinara svoga jezika a time i naroda.

Ko poželi da ove pesme doživi na pravi način, neka ne ide u biblioteku. Ova se knjiga čita u kafani  međ muzikom. A, sada tuš!

Iskreno,

Slobodan Ristović

Rogatica u jesen koja ojeda breze 2024. god