Obično nedeljom... - V. T. Mikanović

Obično nedeljom...

Obično

Nedeljom
bezočno svoj život lomim na pola,
kao vruću pogaču
udišem koricu sa nijansom korala
i belu sredinu
gde je bit davno prošlog vremena...

Obično

Nedeljom
zamiriše kolač uspavanog detinjstva,
majčina pregača
sa sićušnim tragom cvetnog dezena
i zlatnog cimeta
i muklo se oglasi spora pesma jesenja...

Obično

Nedeljom
srcem grlim svoje voljene i ako su daleko,
jedinog brata
kojeg na vratima odavno nema poljubim u tužno oko
I nemo mu priznajem
da me boli ova praznina, urezana je duboko...

Obično

Nedeljom
svakom od nas spori sati postave pitanja
u vreme dokolice
koja dugo rešavamo sami, sve do svitanja
Ponedeljka,
a onda krećemo, kao srećno sa puno elana
u prsvu prvog odeljka,
kada shvatamo da nam sreća i nije tako znana...

Obično

Nedeljom
svoje pravo lice suviše jasno vidimo u ogledalu
tek izbrisanom,
i ne proklinjimo, ne krivimo za sve jadnu sudbinu,
jer morala je
činiti ono što sudbine obično čine, sve zapisano
u nekim starim knjigama
i one su nemoćne pred onim što je već uništeno,
pred našim malim brigama:
preostaje nam da pokušavamo dalje, preostaje nam da volimo...
I ono što ne možemo sebi da bar drugim iskreno oprostimo.

V. T. Mikanović