Pad - Milan Đerić

Pad

Ja sam za let. Možda sam negde bio ptica?...
Od mene mesec senke pravi. Tako postaju oblaci.
Kroz krošnju breze vetar o meni priču priča
Nekoj lipi ili jeli kad u njine kose svrati.

Ima jedno jato zvezda što ga moje oko kljuca.
Njima hranim svoje srce kad samoća zemljom hara.
Tad se vraćam u kolevku, celo nebo moja kuća...
Petli poje,bleje stada iz mog sela, iz Buara.

Što se plašiš sama noći? Evo tebi saće neba.
Nek zamede tvoje želje da se moji prsti lepe.
Oranica budi moja, puna žita, puna hleba.
Napoj svitce iz očiju kad te moja ruka sretne.

Ja sam čuvar tvojih snova, ognja večnog.
Ne pričaj mi šta je bilo, ko je bio tvoj svet.
Ovo vreme sad je novo, istina je što ti rekoh
Dok te drže moje ruke, i tvoj pad je za me let.

Milan Đerić

(Iz knjige "UVIJENA U SAN")