Pevaču pevaj

Krčmaru stavi dve čaše na sto,

jedna neka prazna bude,

u drugu sipaj bilo što,

da ne zbunjuje ljude.

Pevaču, pevaj mi bilo koju,

samo ne onu što sam sa njim

zajedno slušala noćima,

da melem daš srcu ranjenom.

Dok cvet na stolu tiho vene,

on je otišao noćas od mene.

Pesmu mi u dušu spusti,

vino iz čaše neka se zagreje,

dok ruka krene da je digne,

potopi slova njegovog imena

po srcu što mi ljubav veje.

Drhtava šaka praznu čašu uze

prinese obrazu slanom,

u nju padaju biserne suze

zagrljaju neopevanom.

Muzika neka glasno svira,

ja iz čaše pijem, vino ili suze.

Ne osećam ništa, melem ne pomaže.

Sudbina,

ili neka druga,

zauvek,

od mene ga uze.

Dušanka Veljković

Pročitajte još