Ponekad

Ponekad

Obično plutam u vremenu
prkosim namerama
vadim iz srca slova i reči
slažem ih i okrećem dugo u glavi
krijem ljubav
koju kao žig nosim
i pitam se gde sam to i kada
zaboravila plesati u tami
dok zemlja puca ...

Ponekad, samo ponekad
nedostaje mi ona stara ja
kada je srce crveni pupoljak bio
ponekad, dok ležim sama u tami
opet poželim da dodirnem vetar usnama
zvezda koja me godinama prati
padne mi na dlan
u hladnom svetu prepoznam
prolaznika koji moje oči ima....

Ponekad, srce mi ko u ptice zatreperi
poželim da sadim suncokrete
iza usamljene kućice na kraju puta
opet pustim maštu da odluta
tamo gde njegove noge gaze
i brojim mu korake ležeći na mokroj travi...

Ponekad, dok mislim o njemu
čudna se svetlost rodi u mojoj glavi
pa opet poželim da vrate se izbrisani oblaci
po kojima sam ljubavi dala ime
da njihova kiša padne na moje grudi...

Ponekad, setim se i onog
što sam odlučila zaboraviti, pa poželim
izbrisati tragove tih ruku na mom vratu
da opet podignem glavu visoko
uspravim se na prste i uhvatim zvezde
pa ih na njegov jastuk spustim
i oprostim mu sve
I sve to samo na tren
pa opet
između ljubavi i namere
plutam u vremenu
vadim iz srca slova i reči
slažem ih i okrećem dugo u glavi
krijem ljubav
koju koju kao žig nosim
i pitam se gde sam to i kada
zaboravila plesati u tami
dok zemlja puca.....

Mariana Qunbar

art by Andrew Ferez