Milica Jeftimijević Lilić rođena je 1953. u Lovcu kod Banjske na Kosovu i Metohiji. Završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost i jezik u Prištini, a magistirala je na Univerzitetu u Beogradu. Radila je u Prištini na Univerzitetu u zvanju asistenta na predmetu Metodika nastave srpskog jezika na Filološkom fakultetu i profesora više škole na Višoj pedagoškoj školi, gde je predavala Metodiku nastave srpskog jezika i Književnost za decu. Radila je u Radio Prištini kao urednik i u Televiziji Priština kao urednik Redakcije za kulturu (1995 – 1999).
Do nedavno bila je urednik u Televiziji Beograd i jedan od začetnika Digitalnog programa, (sadašnjeg Trećeg kanala, za kulturu), a pre toga je devet godina radila kao urednik u Redakciji za kulturu. Saradnik je mnogih časopisa i listova.
Objavila je zbirke pesama: “Mrak, izbavljenje“ (1995) “Hibernacija“ (1998) „Putopis kože“ (2003), “Čaranje“ (2007), proza: „Siže slučaja“ (2002), kritike: „Poetika slutnje“ (2004) i „Epistemološka osvetljavanja“ (2007), „Odvijanje svitka“ (2008), „Misterija ljubavi“ (2011), „Kritički temelji i dometi“, studija o Simi Cuciću (2012), „Žubor uma“ / !Il gorgoglio della mente“ (srpsko–italijansko izdanje, 2012), „Das mysterium der liebe“ (2012), „Mozaikot na sozdatelot“ (na makedonskom, 2012), „Tetovaža uma“ (2012), „Po meri mita“ (2014), „Partenon zvezdama zidan (2015), „Poniranja u prozni tekst“, Kritike i eseji (2015), „Il fuoco e il verbo / Vatra i slovo“ (italijansko-srpski, 2015), „Oči u oči sa sudbinom“ (priče, 2015), “Nepredviđen susret“ (priče, 2016), “Poslanice Odiseju” (2017, 2018), „O Kosovu opet i nove pesme“, Panorama, Jedinstvo,Priština, 2019, „Skriveno u sjaju očiju (priče) , BKC Miloševo i KRK, Vest Čester, SAD, 2019.
Piše i priče za decu koje su objavljivane u „Dečjim novinama“, „Jedinstvu“ „ Nevenu“ i drugim glasilima. Priredila je i izabrala pesme Vladete Vukovića pod nazivom „Ostaću negde“, i nekoliko knjig a izbora poezije znamenitog pesnika LJubinka Jelića, za italijansko, francusko, špansko, tursko i izdanje na arapskom jeziku. Autor je brojnih predgovora i pogovora za mnoge knjige, srpskih i stranih autora.
Dobitnik je nagrada: „Jedinstva“ za najbolju priču (Priština), „Grigorije Božović“ za najbolju pesničku zbirku (Priština), “Lazar Vučković“ za najbolji ciklus pesama objavljen u časopisu „Stremljenja“ (Priština), “Pesnička povelja“ (Zvečan), „Zmaj Ognjeni Vuk“ (Smederevo), „Kondir Kosovke devojke“ (Gračanica), „Bronzani Orfej“ (Frankfurt). „Zlatni beočug“ (Beograd), „Zlatna značka KPZ“, „Povelja za životno delo“ (Oplenac), Nagrada „Sima Cucić“, „Carica Teodora“ „Srebrno pero koje leti“ (Bugarska), „Medalja sa likom Nerona“ (Italija), „Citta´ del Galateo“ (Italija), „Car Konstantin“ i „Zlatnik Cara Konstantina“ (Niš), “Nacionalno priznanje za trajni doprinos kulturi Srbije,” “Prva nagrada za kreativnost” Fondacije Naži Naajman (2014), Liban, “World poetry Rossete“ Istanbul (2016), “Omaggi Mediteraneo“ (2017), „Global icon“ (2018), Writers International Fondation of India, „Vitruvio“ (2018), (Italija)…
Zamenik je direktora onlajn magazina Balkan In, specijalni savetnik za kulturu Interncionalnog Koncila za demokratiju i pravo (ICDJ) pri UNESKO-u, sa sedištem u Rimu, član Fondacije internacionalnih pisaca Indije Writers International Fondation of India...
Zastupljena je u više antologija poezije, zbornicima i panoramama poezije kako u zemlji tako i u inostranstvu. Pesme su joj prevođene na: ruski, italijanski, engleski, francuski, arapski, mađarski, turski, bugarski, makedonski, nemački, azerbejdžanski, švedski, poljski, rumunski, grčki, romski, slovački i druge jezike.
Živi u Beogradu od jula 1999. Majka je dve kćeri.
***
TRI ISTINE O PLAČU
Neka moj plač
i svu moju tugu
vetrovi odnesu.
Sapfa
I zaplakah
jako na rođenju
(to beše istina prva)
Srećna
što stižem
da poklonim
se Suncu.
Da glas svoj čujem,
njegov umnožen eho
od plača mi
što zvučaše
ko pesma tajnovita
puna neoktrivenog smisla,
bezrazložna ko i sve pesme
ko i sav bol,
ko i sav život.
I vraćaše se taj plač
S Mesečevim Menama
Sve menjajući čega se taknem
I oteža duša noseći ga
I preli se u vetar
I odjeknu njegov bol
Veći od mog sna
I ponese ga
da niz Misir ga razveje.
I vrati mi se odjek
Kroz čist smeh,
Blisku pesmu
Ko drhtaj srca
I treptaj oka.
Sve u meni srete ga,
Ruku pruženih
(to beše istina druga )
Ne beše to više plač
Ni bol
Ni tama.
Čista se svetlost
Otuda s obzorja
Kroz njega prolama
Vetrom doneta
Moja duboka seta
U sjaj sažeta.
I rekoh
ko Sapfa tiho:
Ništa nije uvek
Isto,
Mene večne su,
nek svedočenje
bude čisto:
rađa Plač dugo nošen,
( to beše istina treća)
Iz njega izvir
Prosvetli,
Donese mir
a vetrovi nose
šta nose.
Ostaje mudra trpnja.
Jer Plač kao mač
Poseče
Svaki bol.
AKO TE OTUĐE
«Smrt moja zavisi od pevanja ptica
A nemam ja doma ni imena!»
Sad kad izmakla sam snajperu,
Komšijskoj kami,
Nahuškanoj hordi
Smrt moja je nebitna,
nebitnija od titraja senke
pod Mesecom
što nad svima je,
jer moje ime bez tvog ne opstaje
nit moje bilo bez tvoga se čuje
nit um moj bez tebe umstvuje,
Kosovo ravno, rano krvava.
Ako te otuđe zamreće
Molitve apostola pred Tvorcem,
Oslepeće Trojeručica svevida
A progledaće Dečanski
Da zlo vidi.
Ako te odseku,
Nećemo zaceliti ko ruka Damaskinu
Jer nema sile da tu ranu spoji.
Ako te otuđe Kosovo,
Nikada više nećemo biti svoji,celi
Niti će biti isti svemir vasceli.
U UMU SOLSTICIJ
Ti još ne znaš
Što moje vidovite reči znaju
Metafizičkim okom vodjene,
Dubinu slučajnosti
S kosmičkim poretkom,
Čvrsti sklop okolnosti –
Ponavljanja, početke,
Oklop sudbine koju poriču,
Strukturu vode u koju klonusmo
Mada već iskusni plivači,
njenu isceljujuću moć.
Tek vidim kako moj duh
tobom oplodjen nadolazi,
niče novi život,
udvojena misao radja slike...
Šta je čovek –
misao što vekovima se obnavlja.
Solsticij uma - gori,
Prasak esencije krvlju poduprt.
Blagosloveno vraćanje plime,
Tvoje logosno okrilje,
Nadiranje iskona kroz nas,
Srebrna mreža reči
Kojom te istrajno lovim,
Tvoje istančano čulo za smisao što nose
Energiju što obara čarajući
Ka Mesecu podižući
Što svetli morem potopljen.
Ti još ne vidiš,
Već teče plodova voda,
Kako te radjam za trajanje,
Puca posteljica mog duha
oslobadjajuće.
Otvara se put ka daljinama
Uma neprozirnim,
Konstelacija zvezda menja se
Da nas propusti ka svetlosti
Što stiže iz bezumlja.
Toliko čekana odgonetka
Izustila je tajnu Sfinge,
vekovna tišina kriknula je
protestujući
kroz moje reči,
kroz tvoje poslanje.
ONA SIJA IZ DALJINE
Ona je nešto nepoznato a blisko.
S njom udahnem prvi suncev zrak
Pre no što u gradsku vrevu uđem,
Sa njom u sebi letim čudno lak
I ništa dnevno što guši me stalno
Ne dotiče me, ne ranjava ko pre,
Brzina svud okolo pomuti mi um.
Sav napor da savladam prostor i vreme
razara sve više, htenje
da iza sebe vidan ostavim trag
Bilo bi teško, nepodnošljivo
Da ona iz moje krvi ne svetli
Nepojamnom snagom ne diše.
Prisustvom svojim briše tamne sene
svemu okolo drugi oblik daje.
Moje se biće uz nju čudno mladi
Postajem pitom ko malo štene
što i uz nepoznat osmeh se svije.
S njenim bićem i moje svetlije biva
Jer svaku tamu ona suzbije.
Odnekud u meni sve se preobrati
U blaženstvo kad lik joj vidim
Ozaren ko more što snagu uliva.
Čekam je ko mlad mesec zoru
Sav u sebe uvučen, poništen do dna
Samo se srce širi ko univerzum
Spremno da celo bezumno se da.
PRISUTNOST ODSUTNOSTI
Crni si Mesec što vuče gore
Izmamljena uspinjem se,
Previše prisutan u odsutnosti
Osebljuješ me Logosom.
Lilit sam, uvek zahtevna.
U mene možeš samo preko uma
I ti to znaš, komandu čekaš.
Vrata moje utrobe visoko su.
Jedino bakljom reči sići možeš
U središte lucidnosti
Što uzburka mi krv,
Reku otelotvori
Da spere našu karmu,
Neodvojivost u večnosti pesme,
Da skrije ponoćno sunce
Što zrači očaravajuće,
Odbijajuće.
Kao crna golubica
Neumorno nad tobom kružim,
Bol potiskujem,
Umilno gučem
Da te dozovem
Na gozbu mesečarsku
Gde zaplesaću u belom
Ko derviš svoj vrtoglavi ples.
Kad se okreneš
Na sve spreman,
Nestaću.
SUSRET S PESNIKOM
Jovanu Dučiću
Prepoznah svoje live u tvome
u ogledalu Trebišnjice,
Gračanice, dome svetlosti
u vanvremenom oku poete
što nađe sanjani mir
pod krovom Leotara.
I planu žuđa detinja, stara
za pesmom što od nas duže traje
vaskrsava nas celosne, gorke,
opake, raskućene i posle predaje,
jer ne mre slovo Bogom začeto,
u vreme propeto iz ko zna kog osnutka.
I vidim kroz sliku talasa
stostruke naše rane
u biću naslagane
za neki nauk novi.
No, silan muk odasvud slovi.
Al´ prenuh se na krik pesme
ko da krš se obruši na čas.
To ječi silan prkos
iz nekog doma što život slavi
spasen iz svih oluja.
I moje biće kliknu,
kao da mi svi se preci
presuše u živo bilo,
ko da se ništa nije polomilo
u gromu istorije,
ko da već dugo samo ništavilo,
ne piruje cestama ovim
na koje bičem nas gone,
nemoćne, posrnule,
potonuću sklone,
I videh i Tebe u vodi,
leporeki, lepoliki, netruležni,
što pokaza mi put
još pre no pojmih ko sam,
istinu bića šapnu mi milozvučno
da svoje posrtanje mučno
u smisao zdenem u sklad.
Od Gračanice u Polju,
do Gračanice na brdu,
poderah iluzije,
potvrdih sudbinu, ime
a odgonetku će doneti vreme.
Iz alhemije ljubavi
vrisnu sam život
u bruju što sa visina pada
i silan smisao uma, vere,
Tvorčeve milosti, tada
prosvetli naša mrenja,
vekovne žudnje,
potonje ushite nove.
I grunu pesma vaseljenska
s kupole gračaničke obnovljena
što kao reka probi se iz mene
dubokom sumnjom izmorene.
A Ti bdijuć u slovu
što opomene šalje
znajuć da ništa konačno nije
nemo me gledaš i pitaš :
"Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je"?
TVORČEV MOZAIK
Između bezbroj nestajanja
Postanem na čas,
Uobliče me slova, uzvici, tačke,
Svest o sudu kritike trgne.
Trapavo saopštavam svoje vjeruju-
Testament sriču srebroljupci.
Meni ne mogu reći da nisam
Štedela druge svom snagom.
Priznajem, uzimala sam
Najviše od sebe,
Tražila samo od svog bila,
Sivila, crnila, zaumlja.
Suština što skrila se iza
Javljala bi mi se pokatkad
Kroz kratki sev, brid.
Hvatala sam je ko slep nasumce
Za sebe, za bezvide,
Svevidećima ne treba.
Nije ti dato radi igre,
Ma kako se upinjao da kocke sklapaš
Mozaik Tvorac tvori,
Ti si sićušni delić,
Moraš da se tešeš, lomiš
Dok ne staneš u predviđeno mesto.
Da Vidiš nije primućstvo,
Moranje da kažeš ti preti,
Ma kako bežao i ćutao.
Izviđanje iz sebe u druge
Kroz etiku, poetiku
Kroz glinu, tminu svesti
Sročiti moraš u skaz.
Tek tanki namaz si
Na kori hleba što raste
Iz tame eona, dana.
Sa Trona zapovest stiže:
Primi, protolkuj, vrati.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
