Sara - Goran Matić

Sara 

Zove se Sara,

Najlakše otputuje stojeći ispred betonskog zida

Samo udahne staklo i cvrkut izumrlih ptica

Ponekad hoda po snegu koji pada u mojim snovima

Nožni prsti su joj plavi kao topaz

Deveti kamen jerusalimskih zidova

Dodirujem je nežno kao da sviram Šopena

Ponekad moja je lobanja sasvim šuplja

Popnem se na najvišlju granu

I naslonim je na vetar

Koji otvara i zatvara vrata pakla

Unutra čujem njen glas kao talas u školjci.

Kaže, pridrži ih dok ne poližem med sa kvake

Napišem pesmu i za tren osedim

Ja gledam reči napisane vodom

Kako postaju bujica i sebe kao brod otkinutog sidra

Vidim žute plikove sećanja

Ljubičasti bol u kostima

Kažem, Za života sakupiću dovoljno vrana

Da ne moram više gledati boje

Sara samo razvuče klanac svojih usana

Dugo tuda pogledom prolazim

Kao po dnu razdvojenog mora

Na brzinu misli o njoj pobacam u grudni koš

Možda će me više voleti ako me tu upozna

Sara ima ogromne oči

Sa jedne strane je kosmos sa druge njena tuga

I ne boji se ničega

Ja ću joj držati haljinu dok gola bude igrala

Ispred isukanih sečiva i čekaću da je poseku

Da bih je ponovo oživeo iz dugmeta

Koje sam ukrao sa njene košulje

Kada je prvi put kraj mene spavala

Već celu večnost ga vrtim izmedju dva prsta.

Goran Matić