Strepnja
I opet kiša dobuje po staklu
Dok noć polako razbraja korake
Ja po navici u vlastitom paklu
Čekajuć´ zoru sabiram sumrake
Previše tame u skute se svilo
Pretežak teret za moja ramena
Sve mi odnese što srce je snilo
Tugom i suzom sam obavijena
Čemu se nadam na izmaku noći
Šta mi to sutra može da ponudi
To zrnce sreće hoću li pronaći
U meni vera sanjiva se budi
Mira mi ne da i napred me tera
Korak mi strepi šta novi dan smera
Biljana Kitić Čakar