U centru ničega - Vesna T. Mikanović

U centru ničega

Stojim sama u centru kruga noći
I poslednjom snagom držim
teške skazaljke
dugih sati;
Smišljam najlepšu ljubavnu pesmu
i nikako ne mogu da se setim
kako je oblikovati da
na tebe liči...
Skazaljke su lenje i sporo se kreću;
ne znam koliko ću čekati jutro,
ne znam da li će ono
uopšte doći...
Neka me napuste svi,
neka me zaborave
baš kao ti!
Rasparčala sam i podelila srce
na vašaru života,
kao iz zabave!
Oprosti mi...
Oprosti na glupoj pomisli
da ti značim nešto
posebno,
Te male, svetleće znakove za tvoju
igru zaborava, priznajem,
prisvajala sam za sebe,
nedolično...

***

Sada mutno sijam u središtu ničega
kao trunka smrvljenog
crnog bisera
Jedna skazaljka je noć, a druga je zora
kao dve stranice indigo
polukruga,
Odgovora na koji sam čekala u budnoj
noći koja ima svoj kraj
i moju mučinu
Gledam te očima, mračnim mesecima
jer, sekunde samoće dube srce
nalivajući prazninu…
U moru ničega si ti i lomiš mi ponos
mada nesvestan svega, oprosti
ako te budim
Mislima teškim, poroznim, jer više
nemam ni malo snage da sutra
bez tebe podnosim
A tvoj se šapat kao magijom nekom
između teških skazaljki
do moga srca
provlači…
I svojim šumnim dahom vreline
ludilom košave, taj me šapat
bez borbe lako
porazi...

Vesna T. Mikanović