Zvezde
…svima koji su zaboravljeni od Boga i ljudi…
Već treće veče je vidim gde spava
u parku na klupi kraj moje kuće.
Dođe kad prvi sumrak se spusti
i ode u ledeno zimsko svanuće.
A danju, na ulici, sagnute glave,
ko da se stidi da pokaže lice.
Pred njom kartonska kutija bela
sa dve – tri zgužvane novčanice.
I večeras je bila na klupi
ispod starog sivog kaputa,
samo joj virila čupava kosa
i jedna cipela, blatnjava, žuta.
A iznad klupe fenjer meseca,
i milion zvezda kroz noć treperi.
Svetlost njihova hladnoću preseca,
i plove vazduhom snežni biseri.
Stigoh kući, uključih TV,
glas spikerke upravo kaže:
- Naša poznata... auto... jahta...
hiljade evra... peščane plaže...
Istrčah napolje, nešto me steže,
dok u grlu krici se gnezde:
- Zar mora tako, kaži mi, Bože,
nekome sve, a nekome zvezde?
Vesna Pešić
