Bdenje - Ljiljana Djurišić

Bdenje

Neću se terati da spavam.

Neću sklapati kapke ni snižavati ton.

Znam ko sam kad svi misle da nisam budna.

Ja, sa rukama pod jastukom,

a dušom razgrnutom kao nebo nad gradom.

Ja, što udišem duboko ne da bih zaspala,

nego da sebi dokažem — još uvek umem da dišem.

Puštam misli.

Neka skaču.

Neka kradu pažnju,

neka zveckaju kao narukvice

na zglobovima

davno zaboravljenih žena u meni.

Ne pokušavam da ih smirim.

Znam da znaju put nazad.

Ja ću biti tu.

Ne kao svetionik.

Ni zvonik.

Ništa tako veliko.

Biću

kao otvoren prozor.

Kao razvezana kosa.

Kao mekoća tela koje nije ničije polje,

nego planina u kojoj odjekuje moj glas.

Noć ne laže.

Samo više ne štiti.

U njoj se sve čuje.

I ono što sam prećutala.

I ono što sam progutala.

I sve što nisam imala s kim da podelim.

Zato —

ne spavam.

Položim misli kraj sebe

kao umornu decu

što su se, ipak, igrala dovoljno.

I dišem.

Ništa drugo nije potrebno.

Ljiljana Djurišić