Da od oca bolji bude – Željko Vujović

Da od oca bolji bude

I dio

Preko puta Njegula nalazi se zaseok Jabuke, ispod brda Koravac. Između Jabuka i Njegula je Jednoško Polje. Lijevo od Jabuka, prema Podgorici, je Komunica, a odmah poslije nje Novo Selo.

Dakle, jedne davne noći, išli smo, đed, baba, otac, majka, sestra i ja, kroz Komunicu, u Novo Selo, na svadbu, kod rođaka. Tu je bila i kobila s natovarenim pecivom. Pečeno jagnje. Da imamo što da jedemo dva dana, dok traje svadba. Ženio se rođak. Svadba je zajednička, ali, svako snosi svoje troškove. Noć je bila vrlo mračna. Đed i otac su palili nekakve patrljke od guma, koje su pripremili da nam osvetljavaju put, da se ne spotičemo o kamenje u mrkloj noći.

Sreli smo neke ljude u prolazu. Baba im je, za mene rekla: Ovo je Đurov sin, a oni su odgovorili: Da od oca bolji bude.

Nikada, kasnije, niko, u životu, nije tražio od mene da budem bolji od oca. Niti mi tako što spominjao. Ali, ja sam to upamtio i, nekako, podsvjesno, mislio da je to važno i da treba da se upravljam tim riječima. U podsvijesti mi je bila želja da budem bolji od oca. To mi je bio neki latentni motiv, za marljivo učenje, Blistao sam u učenju i dobijao priznanja za to. Izazov mi je bio da biram najteže škole, na koje sam imao parvo. Mislio sam da ću, time, najbolje da se dokažem i pokažem da sam dobar i moćan. Završavao škole redovno. Radio.

Sin mi ispravlja ovo što sam napisao. Ukazuje mi da, za škole, koje sam birao, kažem samo da su najteže, ne i najbolje, kako sam ja bio napisao. Premišljam se, lomim oko tog opisa škole. Tog „najteže“. Pokušavam da preoblikujem opis moje škole. Da nije teška, da je lijepa, zanimljiva. Samo je drugačija od ostalih. Težak je život. Ne shvata. Ne prihvata. On krivi moju školu, a ja je branim. Žalosnicu. (Plače.[1])

Tokom mog školovanja, otac me izdržavao, i bio neka vrsta specijalne podrške za sve što sam radio. Bio mi je razlog i motiv da budem ponosan na samog sebe. Dešavalo se, kad sam bio na studijama, da zapadnem u neke neprijatne situacije, bilo u gradu, među nepoznatim ljudima, ili na fakultetu. Bilo mi je dovoljno samo da pomislim na njega, uzdignem glavu i otrgnem se iz tih situacija. ………..

Željko Vujović

[1] Ko plače? Vuk Mandušić. Za kim? Za mojom školom. I Njegoš je sa njim. Plaču, obojica, za mojom školom. NemaVladike Danila da ih utješi, ohrabri i osokoli. Svi plaču. Suze liju niz junačka lica. ... Pronađi šta Vojo Stanić kaže o genijima ...