Hod - Natalija Novaković

Hod

Bitišem i dišem

bez tebe,

kako i gde...

Zar ne osećaš još uvek,

dah moj,

kao trag lepršav labudovog krila,

kad sam u naručje tvoje bila.

Gde si...

Osvetliću te,

od svetlosti sam satkana,

nitima proletnjeg sunca okupana,

u rumenilo jeseni ušuškana.

I tu negde,

izmedju oblaka i šuma,

tražim puta

da do tebe dodjem,

ali tamo se uvek

nekako zaluta.

Poletela bi povrh tvojih borova,

u izmaglici planinskoj,

u čaroliju svemira,

i večnog mira

gde se sve dešava mimo nas,

a mi ipak u njemu,

nemi posmatrači,

nesvesni svog juče,danas

a još manje sutra.

Ostaju za nama

senke samo,

obešene o mlad mesec

pod kojim spava naša samoća.

Moje čekanje tebe,

se provlači

kao barice po putu,

posle prve jesenje kiše

u kojoj su sve moje nade potopljene.

Nade lažu,

i samo ću ja znati,

koliko je teško

bezvremeno čekati,

medj oblacima loveći ptice.

Natalija Novaković