Kuća jabuka

Sećam se da je

Stara gđa Jović volela da protrese

Nevidljivu prašinu iz jastučića,

Ređala ih onako kako voli.

Govorila da se u njenoj kući zna red

I gde šta stoji,

Radila sam i živela kod nje.

Svakodnevni ritual gđe Jović je bio

Kupovina dve crvene jabuke

Koje bih oprala a onda ih glancala

Do punog sjaja sve dok se lice ne bi

Ogledalo u njima.

Zatim ih gđa Jović uzima pažljivo

Svojim negovanim rukama,

Ljubi, stavlja ih na grudi

I dugo,baš dugo šapuće nešto njima.

Zašto ti to pričam?

Odavno je gđa Jović umrla

Ima podosta godina

Poznanik iz starog kraja mi reče da su

Beskućnici i deca porazbijali prozore,

Poskidali vrata

A iz kuće ispod propalog krova

U nebo su se izvile dve jabuke.

Priča se da noću vide senke

I kada jabuke postanu zrele neko ih baca

Pred noge slučajnih prolaznika.

Niko više ne ulazi u kuću

Jabuke se ne beru,

Jer ljudi kažu na Joviće im te Jabuke liče.

Ljiljana Prica

Pročitajte još