Levoručjem

U uhu lepet sovinog krila.

Oči provide tamu.

Talas sam u samoubilačkom hipu,

raspolućenog sećanja, dementnog istraja.

Poroznim sećanjem klešem sebe od kamena.

Levoručjem.

Slabovid, tremornim nesigurjem,

iz oblutka vajam sebe.

Od stopala, uboje namičem.

Lažiram poprsje Atlasa.

Ako probudim kamen, stidom ću obzoriti nakan.

Klešem u sebi dušu, ljubav, ugrubo,

u prah da se ne utruni.

Kamenom za zemlju spet,

sebe za života klešem.

Sazdaću se do oblaka,

ispaćen od kamena, eonima da ćutim.

Vrisak sam, okamina postanja.

Majo Danilović

Pročitajte još