Mandala - Goran Matić

Mandala

Postoje koraci koje nikada nećemo učiniti jedno za drugo
Ta soba u koju si ulazila kao seme topole s proleća
Ta soba je puna mog mesa a ti si igla
Ovaj grad je kamenolom duša

Krenućeš kroz tajne prolaze tog mikrokosmosa koji te ubija
Plakaćeš pred ogledalom i reći.To nisam ja.
Ja odavno zivom u tom ogledalu i kosti su mi od žive
Zagrljaji imaju dlanove pune slomljenog stakla
Misleći da imaš pravo da se ponovo rodiš
Naći ćeš se pred zidom pred kojim će utuknuti muk
Pokušaćeš da se smeješ praveći vudu lutku boga
Bošćeš je besomučno iverjem raspeća što nosiš u sebi
I sve će biti isto kao da nisi moja...

Izgledaće da je neko presekao odstupnicu smrti
Kao crvenu pantljiku nekog novog horizonta
Gde su moji dodiri samo moguća rešenja rubikove kocke
Prestaćeš da razlikuješ dan od neonskog svetla
Pod njim kišne kapi liče na svitce samoubice dok udaraju o asvalt
Govoreći o ljubavi pesak će ti krckati pod zubima
Bićeš rupa u slanom siru dana
Srce će ti biti ukras od livenog gvoždja na kapiji što škripi
ispred dvorišta punog utvara sa isukanom muškosti
I sva će biti isto kao da nisi moja...

Pregrišćeš noć u rebrima iz kojih si nastala
Povadićeš špenadle iz noćnog svetla da se zabijaju u suze
Postoji zima na kojoj se smrzne i cvrkut ptica
I misli se pretvore u fijuk vetra kome ne znaš ime

Kao novčić u bunaru i da će noge poslušati
Kad poželiš da hodaš bez straha po nemogućem hodočašću
Tamo gde djavoli imaju kapke od pliša
Misliš skinućeš me kao lak sa nokta
Al sve će biti isto kao da si moja.....

Goran Matić