Odraz u ogledalu - dr Nataša Dimitrijević

           Dan je bio sunčan i prelep.

            Nikola se šetkao po sobi nervozno. Kao da je očekivao poziv, kao da će svakog časa telofon da zazvoni. Ali, tišinu trenutka narušavao je samo škripavi bat njegovih koraka. Došao bi do prozora dnevne sobe, pomerio zavesu u nameri da proveri šta se napolju dešava. Pokoji prolaznik bi se lenjo vukao kao bez cilja, deca su trčkarala u nekom svom dečjem svetu.

           Kako je sunce već polako padalo, Nikola uhvati na tren svoj odraz u prozoru. Delovao je sebi starije nego što je bio. Držao je tako svoj pogled, pokušavajući da promeni izraz lica, da se osmehne, razvedri. Ali lice mu je nekako spalo, obrazi kao da su posustali da prate jagodičnu kost, već su skliznuli nadole, tražeći verovatno neko ugodnije mesto.

           Nije mu se dopadalo to što vidi. Istina, ceo dan se tako osećao, baš kao i ti nesretni obrazi. Ali, zar nije moglo nešto da se učini? Dobro bi mu došlo društvo. Ali one koje je zvao, ili nisu pročitali poruku ili su već negde otišli. Verovatno sa vedrim obrazima postavljenim na svom mestu. Zašto je imao osećaj da se samo on ovako loše oseća? I to baš danas. Vikend je, proleće, sunčan dan koji ogreva dušu. Ali ne njegovu.  Plavetnilo neba koje miluje misli. Ali ne njegove.

            Duboko je udahnuo, sklopivši oči, kao da je prebirao po mislima šta i kuda dalje. Mogao je da izađe sam, da prošeta, da sedne negde i popije kafu. Uzalud, nema volje. Pogledao je u telefon, ništa se nije promenilo. Nema poruka, poziva...Seo je na krevet, listajući časopis. Ali ni jedan naslov mu nije zadržao pažnju.

           Nikola odliži časopis i ustade. Krenu do kuhinje da naspe vodu u čašu, kad ugleda svoj lik u ogledalu hodnika. Sjajno, reče ironično. Sada su i bore mrštilice pozirale ponosno. Nikola ponovo pokuša da se razvedri, da bar ogledalo prevari, ali mu ne pođe za rukom. Mrštilice su se cerekle Nikoli u ogledalu.

            On mahnu rukom, znakom kojim stavlja do znanja da odustaje i produži do kuhinje. Ali, kako je sunce već palo a tama se polako uvlačila u stan, on ugleda svoj stav u zastaklenim vratima balkona. I vide sebe, spuštenih ramena, oklembešenih ruku, umornih očiju i usana. Dan nikako da se završi, pomisli.

            Sutradan je, rano ujutru, kuckala kiša po prozoru. Nikola se probudi sa lakoćom te lakim koracima krenu da se sprema za posao. Priđe prozoru da proveri kakvo je vreme, a i primeti svoj ozareni odraz. Kao da je sva jučerašnja svetlost dana ispunila njegovo biće, a njegova tmurnost naselila oblake. Nikola se nasmeši, a obrazi mu ispuniše jake jagodične kosti.

            Čekao je lift neko vreme ali nije bio ni malo nervozan. Nije se žurio. Ogledalo u liftu ga vedro pozdravi. Sada je Nikolu, u ogledalu, posmatrala njegova mlađa verzija, sa dečačkim, mangupskim pogledom. Mrštilice su se pokunjeno smanjile. Ostale su bez jučerašnje siline.

            Nikola razvuče svoj osmeh, usnama jedrim i živahnim. Radosno je pozdravljao komšije koje su se neobično lepo smešile. Kao da je svet najednom postao veseo i lak. I bi mu čudno i neobično, gde je jučerašnji Nikola nestao? I hoće li se ubrzo vratiti? Ali mu se misli brzo vratiše u vedrinu. Spustio je kišobran, dopuštajući da ga kvase lagane kapi kiše.

            A za svakim korakom, odmah za njim, pratio ga je neveseli, jučerašnji Nikola, vukući noge po kiši. Stežući čvrsto dršku kišobrana, ne bi li pokisao.

                                  dr Nataša Dimitrijević