Povratak - Goran Matić

Povratak

Još jednom ću proći ovaj grad

što pod pazuhom cedi

žuti citrus uspomena

i prska ga po vazduhu i zgradama.

Ja i dva trošna kofera.

Proći ću pored nasumično razbacanih

ljudi i lipa, okačiću im o ruke i grane

u masni papir uvijene snove,

slepe putnike vremena,

što su se u čadjavim krčmama odrastanja

opijali sa drugim budalama

i jutrom pevali pijani u poleglom žitu

ispod crvenog luka svitanja.

.

Prolaznim pored prozora sa roletnama,

prljavih od gustog mastila života

kojim se štampaju posteri straha

i slova na umrlicama.

Ovaj grad je nokautiran

zelenom pesnicom parkova

i udiše poslednje zrake sunca

pozdravljam ga tišinom

jer sve su reči i lavež uličnih pasa

otputovale svjetlom u suprotnom smeru

I izgorjele negde na suncu,

pa presvučene u dim

po repu golicaju neku kometu.

Ovaj grad miriše na dokolicu

čamaca što se ljuljuškaju na talasima

i blatnjave obale pune žutih leptira,

na talase što se svađaju sa vetrom

ispod polomljenih lukova mostova

i pozdravlja me trulim mirisom klupa kraj reke

i utvarama što sede na njima.

Ovde nebo tiho šapuće po ćoškovima

pre nego se sasvim spusti,

dodirne mi prste

i podigne dva oblaka prašine.

Dva prašnjava vretena nade

što me nose do tvog praga

gdje ću spustiti ona dva kofera

koja kriju veliku tajnu hodočašća

da u njima nema ničega

i gledaću te dugo,

spreman da uhvatim smešak

sa ugla usana

od koga ću živeti par nekakvih godina.

Goran Matić