27.05.2022.
Poezija

Predstavljamo – Anđelko Zablaćanski

 

 

SPOZNAJA

 

Neuhvatni tonovi bitisanja drhte na usni

Naši jauci ćute dugo u duši smeha

Sa svakim novim danom ruše se najlepši sni

Nedoumicom razlike čednosti i greha

 

Život ljubavi ukrade najdublju suštinu

Dok pitamo se zašto neke granice nismo

Preskočili kao nedostojnu nam visinu

Sakrivši nade u nikom napisano pismo

 

I tek kad sve kraj nas mine tiho, neosetno

Spoznamo ko zna koga u svemu što smo hteli

Pogled nam zaluta u sećanje tuđe, setno

Jer za naše nismo marili i nismo smeli

 

 

MOLITVA

 

Milostivi, gospodar si duše moje

I usliši molitve svoga raba

Neka patim, ako kazne su Tvoje

Ali ne daj da mi smernost bude slaba

 

Gospode, usliši da grehe kajem

Sve moje – i mojih predaka s mača

I ulij mi snagu Tebi da se dajem

Ali me spasi iskušenja plača

 

Bože, ne daj da u svom bolu zaboravim

Bol tuđi - i Tvoj trpljen za nas

Daj i u jadu s nadom da boravim

A u Tebi samo duša nek nađe spas.

 

 

MIRIS JESENI

 

Zamirisala jesen hladnim jutrom

Maglom u mislima

Daljinom u pogledu sna

Tople grudi žene na dlanu sećanja

U ponoć leta izgubljenog

Zauvek u ćutanju.

 

Zažutela se jesen mirisom dunja

Detinjstvo na ormanu

Mladost u treptaju

Na toplim grudima žene dlanovi čežnje

Kad suton sve izbriše

Zauvek u ćutanju.

 

Zaiskrila suza bojama svelog lišća

U prolaznosti snova

I slutnjom običnom

Da tople grudi žene na dlanovima nade

Nikad više neću čuti

Zarobljen ćutanjem.

 

 

POETA

 

Nemiru moj – pesmo

Zašto me tražiš u gluvo doba

Da ti u kose rime upletem

I obraze ti suzama mijem

 

Zašto me tražiš izdajice

Što na grudima mi dugo već

Pritajena tražiš reči

Da mi pred svetom dušu ogoliš

 

Zašto me tražiš izgubljenog

U ćutanju dugom

Kad i najtiši zov tvoj čujem

I bežeći ti – baš tebi nespretan hrlim

 

Zašto me tražiš noći svake

Nesanicom prosute mesečine

A znaš da jedino ćeš me naći

Tek kad uzmu me tmine

Razlivenog mastila u pogledu

 

 

ČITAOCU

 

Samo sam pesnik

Znaj to

Dok čitaš moje rime

 

I nisam ljubavi vesnik

A ni zlo

U stihu nećeš mi naći ime

 

U svakom slovu sebe deo

Jedino traži

Iz duše prosute po papiru

 

Jer život jedan neveseo

Ili pun laži

Osetićeš u srca nemiru

 

I znaćeš jasno kao dan

Šta piše

U stihu i iza njega

 

Ako mi ukradeš san

Da me zbriše

U noći crnjoj od svega

 

Jer pesnik sam samo

To znaj

Dok moja reč te veseli ili draži

 

I nisam tu – nisam ni tamo

Možda tek smiraj

Ili zrno peska na plaži

 

 

SVITANJE

 

Čujem

Slavuj daleko

Zoru pesmom budi

Nesanicu stihom psujem

Prosuto mleko

Bludi

 

Stiže

Plavet neba

U oku zrak puca

Jutro obzorju liže

Komad hleba

Sunca

 

Odjednom

Sve je budno

A u meni sve spava

Uzeta poetskim snom

Klonula čudno

Java

 

 

SAN

 

Da li san je

Kad dremež ti trepavice mrsi

Ili kad u mnoštvu ljudi

Jasno vidiš samo nekog ko nije tu

 

Da li san je

Kad ploviš dalekim morima

Bez lađe i vetra u svilena jedra

Ili kad miris bure

Osetiš u sobi punoj dima i uspomena

 

Da li san je

Kad sebi pričaš priče iz mladosti

Kao slučajnom prolazniku

Ili kad u poneku od tih priča

I sam poveruješ

 

Da li san je

Kad nađeš osmeh zaturen u prolaznoszi

Ili tek kad shvatiš

Da iz svega što je prošlo

Ne umeš da se probudiš

 

 

KAD PESNIK

 

Kad pesnik postane čovek

Jedno dete je odraslo

Jedan san se ugasio

I jedna tišina

Prestala da zvoni

 

Kad pesnik postane čovek

Usne mu budu gorko hladne

Misli teške i grube

A srce stišano

U jednoličnom ritmu

 

Kad pesnik postane čovek

Oni što su ga sretali

Više ga neće prepoznati

Oni koji nisu -

Nikad ga neće ni sresti

 

Kad pesnik postane čovek

Ni on neće znati

Da sve – nekako

Normalnije ga boli

I da jeca drugačije sasvim

 

 

PESMA

 

Umoran sam - a ne znam ti reći

Zašto mi je srce posustalo

Možda što san od njega je veći

A za pesmu sve je tako malo

 

Pesma traži tek telo da klone

Dok kroz vene nemir kolo igra

Nema pesme dok strahovi zvone

Već kad pupkom zavrti se čigra

 

Dok se reči okom ne zazore

Iščupane iz najdublje tame

Nema stiha bez duboke bore

Ne na čelu – već iz duše same

 

 

BITISANJE

 

U treptaju oka uhvaćen nedogled

I s njim davnih dana razigrana slika

Sad pred sobom sediš ispijen i bled

A ne umeš reći ko si od dva lika

 

Raspevani šeret svitanjem umiven

Bez straha u sebi samo željom vođen

Ili grč na licu iza smeha skriven

A sa srcem starca odmah čim si rođen

 

Ne znaš ko te vodi – s kojim gde ćeš stići

Početku svakome kraj je neizvestan

Niti kraj ma koga može zaobići

Samo nekad manje – nekad više setan

 

(Pesme iz zbirke Raskršća nesanice, Narodna knjiga, Beograd, 2012)

 

*

 

BELEŠKA O PESNIKU:

 

Anđelko Zablaćanski, rođen je 4. decembra 1959. godine u Glušcima kod Bogatića u Mačvi. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladost.

Objavio je zbirke pesama: Ram za slike iz snova (1992), Igra senki (2004), Ptica na prozoru (2007), San napukle jave (2009), Raskršća nesanice (2012), Pijano praskozorje (2014), Mali noćni stihovi (2019), Noći vučjeg zova (2020), Pero, metafore, tinta – izabrane pesme (2021); zbirku aforizama Palacanje (2006); zbirku prevoda ruske poezije Od Puškina do Kapustina (2019); knjigu proze, aforizama i satirične poezije Iza linije (2020).

Na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu (2008), u kategoriji kratke priče, dobio je prvu nagradu za pripovetku Vezirove suze.

Na sanktpeterburškom poetskom festivalu Poezija ulice (2014) osvojio je ravnopravno prvo mesto sa još četiri pesnika pesmom Dobročinstvo (Baronu Štiglicu).

Pesme su mu prevedene na ruski jezik i objavljeno u ruskim časopisima, a takođe i na engleski, beloruski, bugarski, mađarski. Aforizmi su mu prevedeni na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma (2010).

Priređivač je dobro prihvaćenih i posećenih internet sajtova svetske i naše poezije. Glavni je urednik časopisa za književnost Suština poetike.

Član je Udruženja književnika Srbije.

Živi u Glušcima.