Predstavljamo - Slavka Masoničić Vojinović

HTELA BIH DA ZNAM

Prokleto je čeljade. Dok je mlado, ništa iz prošlosti predaka ga ne dotiče, pa ne bi da sluša o njihovim životnim pričama, tugama, nepravdama, nesrećnim ljubavima, bolestima, prokletstvima, a onda kad više nema baš nikoga ko bi umeo ili mogao da ispriča ponešto, i te kako važno, počnu da se javljaju pitanja. Ne znam kako je to kod drugih naroda, ali nas to „zakasnelo interesovanje“ često mnogo košta.

Ovu knjigu posvećujem, najpre mojim sekama i svoj našoj deci. Ne rekoše zalud da bi mogao da imaš budućnost, moraš da znaš mnogo toga o prošlosti svojih najbližih. Da bi ti bilo oprošteno, mora da naučiš da praštaš. Ponekad ni to nije dovoljno, ako se neko od predaka ozbiljno zadužio nebu! Mnogo je toga lošeg s čime se susreću nove generacije i zbog neoproštenih grehova i lažnog ponosa.

Na moju veliku žalost, ostalo je toliko toga nekazanog, te, samim tim, i nepoznatog, i s jedne i s druge strane mog genetskog koda.

Moderni, užurbani svet, lagano briše sve ono što bi u ljudima izazvalo lepa osećanja, empatiju, opuštenost uz one koji ih iskreno vole. Retko se više ima vremena za najbliže. Mojoj generaciji ga je ostalo malo, a curi nezadrživo za sve ono što bih želela da ispričam, da se jednog dana deca ne bi pitala, kao ja sada. Malo sam se kasno setila da potražim neke odgovore, ali bolje i to nego ništa dok ima ko da čita.

Mnogo je tuge ostarelih roditelja, mnogo malo brige i pažnje dece, koja im nedostaju. Ali, to je danak ovom modernom, užurbanom svetu koji, na žalost, ne mari ni za šta drugo, osim za profit.

* * *

Knjiga ima 16 istinitih priča koje su vapile da izađu na svetlost dana, ne bi li nebo oprostilo!

Slavka Masoničić Vojinović

* * * * *

Recenzija književnika Milka Stojkovića iz Smederevske Palanke

OSVRT UNAZAD ZA POGLED UNAPRED

Pred nama još jedan pesnički nemir Slavke Masoničić Vojinović. Osvrt unazad za pogled unapred. Knjiga priča koja bi se mogla zvati i "Tajne duše" sa tihim prekorom sebi, ali i nama, što ne nađosmo više vremena za neka tihovanja nama bliskih i dragih ljudi, koji sa sobom odnesoše neka svoja nekazivanja. A kako se Slavka ovde bori za ljudsku čast, dostojanstvo, pravo na slobodu, izbor, osmeh, ruku na ramenu, prste u kosi, pravo na reč, a da u isto vreme kroz tu svoju borbu nikog ne stavi na optuženičku klupu da bi kaznila, osvetila, vratila milo za drago, pa bi se mogla zvati i "Tražim pomilovanje", ah ta neprevaziđena Desanka Maksimović.

U kamenu Tajna. Kamen kao simbol dugotrajnosti, ćutanja, kamen temeljac, kamen kao uzglavka, ali i kamen na srcu. U njenom naslovu leži taj prekor svima nama, nisu ovo samo Slavkine priče, ona je samo svoje iznela na svetlost dana, što ne nađosmo uvek uspešno onu nit blagosti koja otvara tajne riznice ispovedi pa će mnogo šta ostati okamenjeno zanavek.

Pesma "Kad nemaš kog da pitaš" je kamen temeljac ove knjige jer ona uz ognjište okuplja porodicu što je posebno istakla i u priči "Utočište".

„Dok je ognjišta, ima i kuće,

ljubavi, brige, za sve rešenje,

i blage reči kad je teško,

za posvađanje - pomirenje."

E to je Slavka Vojinović, pozivar topline. Čak i u najtežim, najbolnijim pričama ognjište je sveprisutno kao simbol najsvetijeg.

Slavka, kazivanje "Bunilo", tešku priču i za nas u godinama koje život nije mazio, završava pitanjem: "Hoće li ikad svanuti?" I pored toga što je to izrečeno u teškom trenutku naša ga književnica postavlja jer veruje u taj zračak svetlosti i nade koji donosi olakšanje.

Našu književnicu smo već upoznali kroz njene prethodne knjige kao braniteljku izvornog narodnog govora, čuvara ćirilice, borca za dečja prava i njihovo bezbrižno detinjstvo. Ovde je ona žestoka protivnica onog što svi, manje ili više, nosimo u sebi "šta će reći svet". Nisu ovo samo ispričane priče gde se sukobljavaju staro i novo no su i svedočenja u kojima su i onaj koji kažnjava i kažnjenik žrtve. Zato ona ne linčuje, ne izriče presude, no obe strane stavlja pod svoje nežno okrilje da im blagne gorčinu. Čini mi se da je i književnici laknulo što je "bezimenu", čiji je jedini greh ljubav, bar na ovaj način sačuvala, a ona joj je vratila tako što je nagnala Slavku da i ostale priče ne prećuti no da ih metne u knjigu za nezaborav, a bogme i opomenu.

Jedina pesnikinjina dilema je to Božje prisustvo, a zar je nemamo i mi ako malo bolje zavirimo u sebe i budemo pošteni bar pred samim sobom, ima li ga ili je ta Božja pravda isto što i prirodno kruženje toka stvari u kome se smenjuju red blagosti pa red gorčine, red onosneva i red pada, zbog neizbežne ravnoteže. Uostalom, mada Slavka ne vaga, vaga život pa će ćemo za života osetiti toliko tuge i bola koliko smo radosti i sreće okusili.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, je da je knjiga velikodušno posvećena sestrama i "svoj našoj deci". Malo li je? Širokogruda, nesebična, darežljiva, ćerka, sestra, tetka, majka, Slavka Vojinović koja snagu iz kamena crpi.

Milko Stojković