Prosvetljenje

Prosvetljenje

Noć izdiše iza tebe, otišla si
Noć je skitnica puna zvezdanih džepova
Sad ću se sa pesmom rvati po blatu
Zabadaću noževe u toplo telo metafore
To je nakakav madjioničarski trik
U uglu moje sobe mesec se zaljubio u paučinu
Tišina dodiruje rukom slepca moje glineno lice
Ja sam samo slepi putnik u memljivom potpalublju
Gore se putanje ljubavi i smrti sreću na nekoj hridi

Mislim i nema posebnog razloga da ljubav živi ili umre
Ona je samo kotva za koju ćeš vezati nebo
Čekati goluba pismonošu da donese vest
O otkriću nekave čestice smisla
Koja će protutnati kroz sinapse kao krdo bizona
Iz očiju pokuljaće boje
Ali ljubav nema razlog da postoji
Postoji taj krik koji se nikada neću usuditi da pustim
Ja ne raspolažem sa dovoljno činjenica da promenim svet
Onaj stvarni i onaj koji imam pod kožom
Izjednačiće se u trenutku moje smrti
Ostaće gladni krvi svi ti žrtvenici važnosti
I šta će tu ljubav
Da poskakuje okolo kao kao rep otkinut gušteru
Časovnici su navijeni po nekom alogaritmu kosmosa
Koje i ne želim da razumem
Ja samo hodam poljem i sa maslačaka poleću
Oni mali padobrani
Moje su reči ostale da lebde na drugoj strani planete
Ja imam kristalno jutro posle oluje
I nemam prste u tvojoj kosi

Opet su mi testerom otvorili grudi
I nastanili čaure noćnih leptira
Je li ljubav kada se čovek odgurne od života
Kao veslom o dno, ja još nisam starac
Ni slepac koji štapom opipava ostatke života
Imam taj nežni odgrizak prostora
U kome te želim za prijatelja
Je li ljubav kad na tren u oku ugasim svetlo
Da bih potražio sebe
I čemu ta ljubav
Koja tek ponekad postaje voda
Poprimajući oblik tela u koje ulazi

Goran Matić