Omaž Milošu Crnjanskom
Probudih se noći jedne, letnje, tropski vrele,
i osetih, najednom, kako mladost vene,
i nije mi žao, što će i mene,
jednog dana stići, neočekivano i tajno,
ono „što čeka me“ odavno
kada ću na dnu reke Arno,
„smeh“ bagrema belog „da sahranim“,
jer nema ničeg novog, što bilo nije kod Crnjanskog
i vremenu uprkos što sastavlja i deli,
zapevasmo, u glas, stih večan, celi:
„Ja videh Troju, i videh sve, “
More, i obale gde lotos zre...“
1.
I, posle svega, lomeći se, izmeđ dva sveta,
poletesmo za prividima carstva zemaljskog,
već izludelog,
što na kroku svakom, pijanog i treznog
prati nas i sreta
ne sluteći da suđeno nam je, u nestvarnom lepom snu,
da zauvek ostanemo, neodraslo, veliko dete,
i kod očiju, slepe, radosti snene,
poklanjamo - u bescenje
i kao nekad, „bezbrižno, laki, i nežni“,
i uz Angela glas zapevamo ljubavni „Trag“
o ženi prelepoj, - bliskoj, a dalekoj,
u kojoj nađosmo duši spas, jer:
“Želim
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.“
2.
I, sasvim izludeli, padu skloni, - sasvim pali
umesto da poklonimo se Gorućoj zvezdi,
kroz tamu što roni,
stadosmo, uz one tako velike, a tako male,
oduvek smele i zanesene, ponižene, a uzvišene
što pred, „Beskrajnim, plavim krugom“, sa zvezdom u sredi
stoje opčinjeni,
nesvesni, da će i mene, u zasedi – sačekati, kosac crni,
nepomeni,
što pred vratima uporno udara i zvoni
jer zna, da ću i Ja, žiznom otrovani,
pobednik poraženi,
sa „čudnovate Pozornice“ sveta, neveseo sići,
jer dovoljno je, iz jednog mesta, otići,
i za sobom, na tren, preko ramena, pogledati,
pa, sve, što ostavljamo, da bude, kao da nije bilo
jer za mnom, kao za Isakovičima, ništa ostati neće,
kad poletim večnoj Zvezdi, što u sećanje tone i bledi,
i kroz suza trepetni sjaj, sneti, duše moje - veo - sedi
da zasja i zalebdi paperjem labuda belog,
kroz mrak,
kroz prah,
kroz zrak
3.
I, osetiću se, kao nekad, spokojan, nežan i jak,
i beskrajno uznesen, iako bez mladosti maha,
sa šapatom tihim, sa uzdahom glasnim,
bestežinski lak
nesvestan da me On, Pesnik, nad pesnicima,
ostavio bez daha,
kada ću, tužan ii razdragan - istovremeno,
jutra, jednog, zimskog, još nerasanjenog,
„serenatu“ i Ja zapevati,
zvonko i lepo, za jedno „ozeblo“ dete:
„Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog, istrči neko
ozeblo, tuđe dete
i zagrli me“ ...
4.
I, stadoh, onda, iz bezdani mamnih,
da sabiram trenove života,
u strofe, prahom vekova drevnih, sadevene
noći jedne, uzjogunjene lune pune,
nemirom izgnanstva, izludele,
kada će Oni, seni Dve, kao nekad pre,
sada već u svemiru „samci“ ,
predati se od nestvara igranci,
gospođa Vida, nekad mondenka i koketa i
on, pesnik, vremena novog vesnik,
kao nekad, u Pančevu, posle venčanja,
u četiri ruke, zasvirati Menuet za dvoje –
tražeći svoj put
u nevolji i bespuću Velikog Grada,
i od, „Tada, naslutih, prvi put,
život neće biti onakav kakvog je... želeo“,
da će se, neko, iskreno i naivno dete, u NJemu
probuditi i pokloniti Svetu svemu,
stihom iz srca iščupanim, do kosti što boli,
al´ sasvim, sasvim mek i svečano tih,
već tada, za nezaborav - stih:
„Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom
rascvetane trešnje iz zaseda mamim“...
5
I, zar sve to da nestane, jednog dana, u Fruškoj, il´ Odesi,
zar da umre sve tvoje, u srcu mom, uz tugu, tihu, setnu
nezamislivo je da se tako nešto i Tebi, besmrtnom, - desi,
a da, u drugom, nekom, svetu, ne oživiš dušu kletu
i Proleća jednog, pod cvetom bagrema belog, otežalog,
ne procvetaš
iako u „Dnevniku o Čarnojeviću“, gorčinom zapisa:
„Jesen, i život bez smisla...“
kad poraženog pobednika, u sebi, nisi uspeo
da stišaš
6.
I, kada, za Seni Knjaz Rjepnina, pođe kriomice,
za životom, potamnelim, zrelim, sa osmehom samoubice
i vrati se, bolan i sam, pun života gorkog što čeka TE,
- u bedi,
sa otvorenom ranom srca, što stih izludeli sledi,
mene nežnog i veselog, mladog i smelog, tužnog i smešnog,
istovremeno
kad od žizni nespokojne sazna samo jedno:
„Prošlost je grozan, mutan bezdan“,
u kome ne postoji ništa više ako, neven sveo, duši sveloj,
pred zoru, ne zamiriše
7
Naslutio si, koliko sve je besmisleno i prolazno tako,
iako izgledalo je večno, čarobno i lako,
ispalo je sve, drugačije, mutno i licemerno u svetu tom,
pod Stražilovom, Fruškom, il´ Sumatrom
kada zapeva dragoj,
„milujući je blago, rukom... sa srebrnim lukom“
kao nekad što pevao si, svetu mladom, ludom,
mađioničar reči - na žici - iznad bezdani,
kad svet od nesveta stade da deliš,
Izlaskom iz Edena, već podeljeni
i, vide, što niko video nije, sveta belog, brlog uzavreo,
i u njemu Cirkus, pod nebeskom šatrom, ceo:
Carstvujušće Viene, Boke, Terezine,
Mamule zlatne, Troje, Fijezole i Fiorence,
Rome, Kine, Japane, Lisboe
i Pariske mostove onestvarene Sene,
Jan Majene, Venecije, Hiperboreje
i Londone, zamagljene, a snene
i mnogo gradova još,
dok lamentirao si za Beogradom u Cooden Beach-u
i ostavljao, na pesku vlažnom, stih, što talasu prkosi:
„A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj
To ime će biti poslednji šapat moj“...
I, shvatiću, najednom, “tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene“
i mene
Todor Živaljević
Podgorica, u noći između 27. i 28. maja 2017.
