Promašaj
Mogao sam da kažem da te volim
kad sam te poljubio
u memljivoj sobi
sa krošnjom nacrtanom na prozoru
što se zeleni i kad je zima.
Mogao sam da kažem da te volim
i kad smo upleli prste
da sam zaljubljen u noć,
da pevam kroz grlo deteta
i zloslutne ptice u isto vreme.
Mogao sam da kažem da te volim,
da sam usijane dizgine stvarnosti
jednom uzeo u ruke
i poterao dedine kočije do sredine neba
gde sam spalio pesme
i čadj je pala po svemu što znam.
Onda sam nastavio do oblaka
poskidao žice sa harfi što sviraju mrtvi
da od njih isheklam pancir košulje
za vudu lutke, jer bol mora stati
sada i ovde.
Mogao sam da kažem da te volim
Dok sam lizao krv sa sekire
kojom su razdvojili sijamske blizance.
Da želim napravim novi svet
od prvog zglavkara
i neće mi promaći svašta kao bogovima
jer novi svet i ne pravim za ljude
nego za tebe.
Mogao sam da kažem ali sam ćutao
i ne znam koliko kasne moji prsti
da ti dodirnu lice.
Bez mojih reči si zaspala
bez mojih reči sutra si otišla.
Našao sam to ponovo,slučajno,
na brzinu sam pokupio neizrečene reči
i krenuo ka tebi.
Noćas je pun mesec
i ja ga, usput, očima grizem
šta će od njega ostati
ako zauvek mlad stignem do tebe.
Goran Matić
