Uspavanka za Besnilo - Dylan Horman

Uspavanka  za Besnilo ( Rhabdoviruse )

Te davne hiljadudevetstosedamdesetosme

Pčele su se najele zrelog glogovog ploda

 I pijane se podavile u jezeru

Tad sam ih sa majkom sakupljao i sahranjvao u suvom pesku

Ne želim više da se vraćam na te obale

Sa prozora se prisećam tog dana i osluškujem mraz

Kako zarobljava ovaj grad.

Palim cigaru i tresem pepeo u teglu sa peskom sa te obale.

Nekako ona se uvek vraća u mene.

Kada ti ptica postavi pitanje

,,Šta je to ljubav ?“

Sve jedno je da li je Bog ušao u pticu

Ili djavo sakuplja smešne odgovore

Kojim će te ucenjivati pre nego što zatvoriš oči na pustom jastuku

Sve jedno je kad ne znaš odgovor

Sve jedno je kada se okreneš

A oko tebe su cigla koja nikad neće postati kuća

Prazan papir koji nikada neće postati pesma

Nečija šminka

Koja nikad neće ukrasiti lice baš one

Koja je odložila venčanje za neko bolje vreme.

Kada ti ptica postavi takvo pitanje

Ne ostaje ništa drugo

Nego da je nahraniš sopstvenim ludilom

Pa da te više nikad ne pita takve gluposti.

Te neke davne hiljadudevetsto osamdesetčetvrte

Neko me je greškom nazvao Adrijen.

Možda sam pogrešio što se nisam okrenuo

Možda nisam video baš ono što mi najviše sad nedostaje

Možda bi samo zalajao

I bio srećan da me po gradu vucara nekakva žena

Beskrajno zaljubljena u Prevera

Možda bi sad imao dvesta lepih psećih godina

I znao odgovore na sva pitanja.

Kada ti pas koga su besomučno tukli

Postavi pitanje

,,Šta je to  ljubav?“

Sve jedno je da li je Bog ušao u psa

Sve jedno je koliko je mačaka podavio

Ili koliko je puta zapišao saksiju

Iz koje su godinama nicale samo ruke prošlosti

I vapile za vodom i suncem.

Sve jedno je kada ne znaš odgovor.

Ostane ti samo da ga nahraniš sopstvenim ludilom

I pustiš ga da grize vazduh

Da grize sopstveni rep i retke zaljubljenike u ovu noć.

Pustiš ga da ovo besnilo iz moje sobe

Ode sa njim za nekom kujom.

Nijedno besnilo nikad nije umrlo samo.

Dvehiljadesedamneste  se jednostavno ugasila sveća

Sama od sebe

Još jedno lukavstvo prirode je u večnoj potrebi

Uvek postoji šansa da se mornari nikada ne vrate

Da se rudari nikad ne vrate

Da se piloti nikada ne vrate

Uvek postoji šansa da se nestali pronadju.

Samo nikada ne postoji šansa

Da odgovorim kada me tišina upita

,,Šta je ljubav?“

Sve jedno je da li je Bog ušao u tišinu

Ili je ona prosto naučila da priča

Slušajuči moju samoću.

Sve jedno je kada sam kao hrabri vojnik

Pobedio strah i naučio da sletim

Sve jedno je kada uporno ležem zagrljen sa njom

I tešimo jedno drugoga

Da ne znamo odgovore

Ne ostaje mi ništa drugo

Nego da tišinu nahranim svojim disanjem

Koje miriše na besnilo

Ne ostaje mi ništa drugo

Nego svojoj tišini da dam ime

I da dvehiljadeosamnestu

Dočekam sa pričom o nekoj recimo Doroti

Kako me pita

,,Šta je to ljubav?“

Dylan Horman