Željka Avrić - Stihovi koji me izabraše

Željka Avrić

STIHOVI KOJI ME IZABRAŠE

Roza Bojanova – „ALT“

(izabrane pesme)

izbor: Ivan Bregov

prepev: Safeta Osmičić

Međunarodno udruženje književnih stvaralac i umjetnika,

Bar 2024.

Knjigu izabranih pesama savremene  bugarske pesnikinje Roze Bojanove, „Alt“ - Stihovi koji me izabraše, objavilo je Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika „Nekazano“ iz Bara. Urednik i priređivač ovog izbora poezije je mladi bugarski pesnik Ivan Bregov. Izabrane pesme je sa bugarskog na prepevala pesnikinja Safeta Osmičić. Autor naslovne strane je slikar Rumen Mihajlov a predgovora, Nikolaj Gunderov.

U knjizi su sabrane pesme iz osam pesničkih knjiga Roze Bojanove, objavljene u rasponu od dvadeset i četiri godine. Prva pesnička knjiga sa oksimoronom u naslovu, „Žedni vode“ objavljena 1984. godine, razmatra porodične i ljubavne motive, opeva mladalačke nemire, sećanja i strahove iz detinjstva, motive smrti i smrtnosti, vremena i njegove relativnosti, sudbine i usuda. Pesnikinjine zapitanosti, razmišljanja, čežnje, sećanja, dileme, povezani su motivima vode, obale, mora, bunara, žeđi, mutne i bistre vode, suše, korita, rijeke, ali i poezije i opijenosti (lepotom, ženom). Svojom prvom objavljenom knjigom pesnikinja je  postavila osnove poetike koju će kasnije razvijati, dopunjavati, bogatiti, kako tematsko-motivski, tako i refleksijama, svojim osećajnim svetom, idejnošću, prostorno, vremenski.

Moj život je hiperbola                                                           Još koliko puta je preda mnom....

svega, viđenog u detinjstvu.

                                                                                              Između trave gluhe

...Navikavam se na poraze ,                                                                                 i ptica

                        kao na bore.                                                   leže milenijumi.

Jedna mala pobjeda me jača:                                                           Svijet, gledan odozod

priroda – poezija                                                                                                   je visok...

drži svijet u rukama                                                            ...Iz korijena hrabro                     

i oblikuje ga.                                                                                     u dva pravca niče život

                                                                                                                       I uči se da leti...

Ima u ovim pesmama nežnosti i dečije naivnosti, introvetnosti i pokušaja sagledavanja stvarnosti iz mladalačke perspektive, osećaja bespomoćnosti i slutnje čovekove trošnosti; prvih, pomalo dramatičnih ali hrabrih i iskrenih suočavanja sa svetom kroz opomenu, ironiju, saučesnički prisno, sa maskom teatralnosti, krikom i traženja odgovora na pesničke i ljudske zapitanosti izvan sebe.   

U pesmama iz druge pesničke knjige „Biografija osećanja“ iz 1990. godine, poetski  izraz je zreliji, zgusnutiji, osećajniji. Tematsko-motivski spektar iz prve knjige dopunjuju oni koji se protežu na unutrašnji i intimni svet pesnikinje koja istovremeno i snažno i tajnovito doživljava svoje ženstvo. Osećanja su intenzivna, preplavljujuća, personifikovana pojavama iz prirode, sa pojačanim ili prenesenim značenjima. U pesmama ovog ciklusa / tuga teče kao potok u dolini /kao magla u polju stišće me ogorčenje // kao prazan orah sada se osećam /. Pesnički iskazi ukazuju na mirovanje i kumulaciju, na latentnost koja može svaki čas da se prene i bukne / U koricama moje tijelo spava, jezik – takođe / Teško onome, ko ih probudi / a ne može da ih koristi // Zato što su božanska kreacija / naša tijela su ostala da svijetle u muzeju života / uskličnici na kraju kratke rečenice: Volim te!! / Pesnički izraz odlikuje obrnuti sled; naime, pesnikinja ne poentira na kraju pesme, već se poenta često nalazi unutar pesme pa  i u samom naslovu / Tuga uvijek ima smisla / A radost tako dugo traži svoje razloge... // Tu svaki komad zemlje groba je dostojan / ali prerano je da umrem /. U ovom periodu pesnikinja postaje svesna rastanaka, odlazaka i samoće, oličenih u kraju ljubavi, preko opštih događaja, do onih, kosmičkih razmera. U tom rasponu nalazi se negde i sam stvaralac  koji povremeno izbiva iz svog fizičkog tela (u nedostatku kreativnog, nadahnuća – kako se riječi okreću protiv njega) obitavajući u  duhu / Pjesnik mi se vraća / i na sudbinu liči dolazak zastalno. Motivi pesme, stvaranja, snage reči i poezije stidljivo nagovešteni u prvom ciklusu, takođe doživljavaju svoje razrastanje. Pesničke slike su snažne, upečatljive, slikovite, zahvaljujući gradacijama, apostrofiranju, retorskom pitanju, stilskim figurama ponavljanja, interpunkcijskim znacima posebno u tvrdnjama, nagoveštavanju, jednačenju. I suprotstavljene su međusobno, kao individualno i opšte, kao smrtnik spram beskonačnosti / između tebe i mene / između cviljenja radosti i tuge / između života i smrti.

Zajedničko izabranim pesmama iz knjige „Metafore“  objavljene 1996. godine je da se lirski subjekt ispoljava u dvostrukoj ulozi: kao čovek i kao pesnik. Dakle, u oba slučaja, kao individualac i usamljenik, oboje karakteristično za umetnika, pesnika; bezuslovno slobodan i nepokolebljivo siguran u svoj izbor, pod dobrovoljnim teretom razmišljanja i traganja za odgovorima o smislu (postojanja, stvaranja, ljubavi), poniranja u sopstvo, pod stvaralačkim  svetlostima i u besplodnom mraku, izabran, uzvišen, obeležen, kažnjen. / Ali šta možeš ostvariti / u samo jednom životu?! /  I šta kad je taj jedini život posvećen pisanju i zaveštan poeziji  / Koliko dugujem riječi! / Koliko novih značenja rekoh bezglasno?/ Poezija za pesnikinju nije samo potreba, nije samo izbor i nije samo potvrda njenog talenta, umeća, znanja. Ona je neophodna, sušta, iskonska, nedeljiva od celokupne ličnosti;  organska  kao disanje, milostiva kao svetlost, isceliteljska kao ozdravljenje /  I hoće li me čuti /ako viknem: / Upomoć! / Treba mi infuzija poezije /.

Poezija je i lepota i pogibelj, istovremeno, kao u pesmi Ubistveno, iz knjige „Mastiljava aura“ objavljene 1999. godine / Moja strast za lijepim - / srebrne intarzije / od stihova / na pušci, / koja me gleda /.  Karakteristično je da se u svakoj pesmi ovog ciklusa pojavljuje neki pesnički (književni) pojam koji nedvosmisleno ukazuje na nedeljivost one koja stvara i one koja se stvara. Takva međusobna povezanost, prožetost, sreće se kod onih pesničkih stvaraoca koj su celim bićem posvećeni lepoti, istini i snazi Reči, magiji pisanja, Poeziji, kraljici književnosti / pjesnički predgovor / riječ je sjajna i oštra / kao stari stih / kako dahće jezik / podjezičan smisao nikad ne puni košaru / preko moga pera vam ne govori / kamen do riječi i riječ do kamena / bjesomučni rad stvaranja / komunikacije uopšte / metafora je nemogući most / istina /uspomena / iz koje teče, ono što će biti / i dolazi ono što je bilo /.

Pitanje pesničkog stvaranja, kao i pesništvo uopšte, čine tematski kostur ove, ali i sledeće zbirke „Poetsko prinošenje“ (2003). Biti pesnik nije više pitanje izbora, poezija je / nepozvana sudbina / predodređenost, zapis u zvezdama, prvo ja. Opredeljenost za stvaranje i sam stvaralački čin pružaju nezamisliv osećaj slobode izjednačen sa letom koji se izdiže iznad svih granica i zadatosti / Poleti, kratkovida ptico / Treba li ti horizont / dok tvoja krila dostižu beskraj? / Stvaralačka i životna zrelost uzima svoj danak u optimizmu, u mladalačkoj ekstatičnosti i slavljenju; u ovim pesmama primetni su tragovi iskustvenog pesimizma, ironije, razočaranja i gorčine, koje pesnikinja sa merom, decentno, provlači kroz svakodnevne, čak i banalne detalje / kućica kao kolačić sa kremom / potonuo u tugu /.  

Iz knjige „Daleki diptih“ objavljene 2006. godine, izdvojila bih asocijativnu pesmu Slučajnosti pisanu u formi inserta, međusobno (ne)povezanih pesničkih slika; zatim, pesmu Kada me Bog napusti koja nastavlja onaj pesimistični ton iz prethodne zbirke, ali i kratku pesmu Čovjek do mene sa sjajnom metaforom o ljudskoj solidarnosti i podršci. Treba spomenuti i pesmu Victoria u kojoj pesnikinja povezuje nekoliko stalnih poetskih motiva - bol, lepotu, prolaznost, poeziju. Pet pesama u ciklusu Nekoliko dječijih bajki samo su naslovom posvećene deci; to su stihovane priče za odrasle u kojima je stvarnost realna, gorka, surova, život često uznemirujući, gde sloboda ima svoju cenu a obrasci ponašanja, iskušenja, greške i traume kao posledica porodičnih odnosa, generacijski se ponavljaju.

U izboru iz knjige „Nacrti Mliječnog puta“ objavljene 2011. godine, nalaze se pesme koje se tematsko-motivski nastavljaju na prethodne zbirke, ali je pesnikinjin poetski izraz mnogo izbrušeniji, pesnički jezik bogatiji i koloritniji naročito kontrastima i oksimoronima; pesničke slike osebujnije, refleksije zrelije i opštije, obrti efektniji. Poetika Roze Bojanove ima svoj, poseban pečat, kako u formalnim rešenjima i organizaciji stiha, tako i u krugu tema i motiva kojima se bavi, kao i u načinu kako ih povezuje u celinu. Čovjek sa anđeoskim glasom, Ima neke zapanjujuće ljepote, Ova pjesma, Kuda me vodite kroz ove lavirinte? pesme su koje se izdvajaju od ostalih po ambijentu, vremenskoj i prostornoj ravni, po nagoveštajima a ne izrečenom, po lakoći sa kojom osećanje, iskustvo ili situaciju distancira od ličnog doživljaja čime oni postaju prepoznatljivi i opšti. 

Knjiga izabranih pesama „Alt“ Roze Bojanove završava se ciklusom iz zbirke „Obrnuta gravitacija“ objavljenom 2018. godine. Životni bilans, pesnički rezime, objektivnost, bili bi, ukratko, njeno predstavljanje. Vidno je to u naslovima pesama Za iskušavane, Izdaleka gledano, ali i u stihovima / Ono što je prošlo, učinilo je svoje / Čvrsto drži ono što je ostalo // To je sve što ti je ostalo / Kad izgubiš sve / imat ćeš mogućnost / da dobiješ sve /. Postoji izbor, postoje dva moguća rešenja, a oba su krajnosti. Jedno je nepopravljivi optimizam oličen u stalnom traganju i neodustajanju od čoveka u sebi, od stvaranja i stvaraoca u sebi, od sveta bez obzira kakav je; drugo rešenje je suočavanje sa Istinom, i priznavanje stvarnosti a oba su istovremena i nedeljiva (pesme Kada pronađem smisao, Buđenje čula). Najgori mogući ishod je prepuštanje osećaju uzaludnosti i promašenosti / Kakvo neproživljeno vrijeme!  / Kakva neispunjenost!  /

Poezija Roze Bojanove jedna je celovita priča sa više, međusobno usklađenih poglavlja čak i kada su ona suprotna po temi, osećanju, ambijentu, atmosferi, ideji. Povezuju ih dve konstante: potpuna opredeljenost i posvećenost poeziji i jezik kojim se oblikuje, iz osećajno-misaonog sveta u onaj vidljivi, grafički – slovo, reč i knjigu.

Njeno formalno opredeljenje je slobodni stih kojem poseban ton daju grafičke inovacije poput prelomljenog stiha, uvučenog stiha, umetnute strofe, stihova koji imaju funkciju podnaslova dopune ili nastavka naslova; zatim, namenski korišćena interpunkcija, posebno upotreba crtice (funkcija dopune ili pojašnjenja iskaza), tri tačke na završetku pesme koje ne znače nezavršenost i nedorečenost, nego sugerišu postojanje neke druge mogućnosti, ponavljanje, zapitanost, proces, dinamiku i uzvičnika u funkciji pojačavanja značenja, ideje, poente.

Posebna karakteristika i samosvojnost Rozinih pesama su njihovi naslovi koji se veoma retko sastoje iz jedne reči, nego su u najvećem broju iskazani sintagmom ili rečenicom koja se odmah nastavlja u stih ili više njih i sa njima tvori ne samo formalnu celinu (distih, strofu) nego i zaokruženu misao, iskaz, tvrdnju, zapovest, radnju:

Ne mogu nikada potpuno pobjeći,                                         U oku bunara

da izgubim sebe,                                                                       pogledah svoj život.

da zatvorim vrata svog života.

Da zamijesim hljeb,                                                             Čovjek sa anđeoskim glasom

                    Treba mi                                                                          ne pjeva u crkvenom horu,

gladan čovjek u kući.                                                                on je bezbožnik i bije svoju ženu.

Osuđeni najtačnije osjeća vrijeme.                                      Kakva kosmička besposlica...

        Ali šta s tim?                                                                         I kakva utjeha!

Bez obzira da li se služi poslovičnim iskazom kao u pesmi Osuđeni najtačnije osjeća vrijeme ili opširnijim, vezujući pesme u cikluse kao što su Noć, duža od cijeloga života, Dva rastanka, Nekoliko dječijih bajki, pesnikinja svesna neumita prolaznosti svega ljudskog  - ljubavi, zanosa, stvaralačkog žara, samog života /Kakva će mi biti utjeha / kad pobijede boli / i pretvore me u totalnu ravnodušnost / otkotrljanu  u ugao nekog grada? / rezignirano konstatuje (ne)promenljivost sveta / sve je već poznato, rečeno i pročitano / ponavljano i zapamćeno / sa prvim znanjem da nema iskustva bez bola / kao lom negdje duboko / koji ne može da zacijeli / bez ožiljaka /. Naše prisustvo u ovom svetu govori nam da je istina uglavnom gola i surova / dobre vijesti - tako apsurdne / užas – tako običan / ali da nada postoji sve dok postoji onaj koji je traži  / Kada pronađem smisao, / zapakovat ću ga kao paket / i poslati da obiđe svijet /.  Roza Bojanova je, bez obzira na Sumnju, Iskustvo i Saznanje, nepokolebljivi humanista i apsolutno odana Životu i njegovoj Vedrini / besmrtnost je / nemogućnost da se zatvore očni kapci // ako me poljubi / besmrtnost će sigurno zadržati / ukus vina! /  uverena da, dok pesnik ima radosti u sebi i poezija ima budućnost / Zbog toga – ovu pesmu / koju pišem zajedno / sa merlotom na stolnjaku / vjerovatno i konobar poslije nas će čitati.

 * * *

Željka Avrić je rođena 1964. u Banjoj Luci. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Živi i stvara u Sremskoj Mitrovici. Piše poeziju, književne prikaze i eseje, kratke priče. Priloge objavljuje u književnoj periodici. Pesme su joj je prevođene na ruski, mađarski, bugarski, engleski, makedonski, slovački, poljski i rumunski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja književnika Republike Srpske, Matice srpske i Evropske akademije književnosti i umetnosti sa sedištem u Varni.

Objavljene knjige pesama: Portret, Zvezdarnica, Marginalije, Vremenik, Jesam, Žeđam, Nesan, Sušti, Izvan, iznutra; izabrane ljubavne pesme Pesma joj je drugo ime i izabrane pesme Priča o nekadašnjem. Sa književnikom Rankom Pavlovićem, objavila je zbirku soneta Sonetne brojanice. Objavila je i knjigu kratkih priča Dan je mogao da počne i knjigu eseja i komentara Noćni razgovori.

Sa književnikom i prevodiocem Brankom Cvetkoskim sačinila Panoramu savremenih srpskih pesnikinja koja je objavljena na makedonskom jeziku, u prevodu Cvetkoskog i objavljena u časopisu „Kniževno žitie“ Skoplju,  2023. godine.